Александар Шапић: Имам снаге за нове изазове

“Мислим да је приступ новинара према мени данас другачији јер више обраћају пажњу на оно што кажем. Ако бисте се осврнули на моје интервјуе од пре три или четири године, што се тиче опозиционих медија, увек је било исто. Само што тада није превише пажње обраћано на моје речи и ставове. Спортски речено, пошто сам прешао из Рајо Ваљекана у Барселону, сада пажљивије посматрају како трчим, како водим лопту, како се односим према клубу и саиграчима… Мада то радим на исти начин као што сам одувек радио”, каже за Експрес Александар Шапић, некадашњи председник Српског патриотског савеза, председник Општине Нови Београд, сада и потпредседник Главног одбора Српске напредне странке.

У последње време сте имали неколико вербалних окршаја с појединим новинарима и медијима. Не допадају вам се питања која вам постављају, однос према вама лично, или нешто треће?

“Суштински, немам сукоб с медијима. Један сам од ретких који се, када је програм уживо, одазивам свуда где ме позову. Међутим, можда се перцепција мене у јавности променила. Некада сам им деловао безначајније, данас им потенцијално делујем значајнијом политичком фигуром. Негде ме позивају чешће, негде ређе, негде исказују дозу злонамерности, на другим местима добронамерност, што је у крајњој линији легитимно. Навикао сам на то. Одавно су медији код нас устројени да форсирају своју политику, па у односу на њу, на меру у којој им се саговорник мање или више уклапа, тако formулишу питања и конципирају читав разговор. То сам прихватио као стање. Увезли смо тај приступ са Запада, па је то постало стандард да медији, као и политичари, имају своје политике, свако има визију кроз коју посматра реалност. Нисмо ми то патентирали.

Да ли је то реална цена која мора да се плати?

“Јесте. Једноставно је тако.”

Перцепција о политичком животу у Србији јесте да је припадатност једној страни неминовност, бити или за, или против, лево или десно, или Звезда или Партизан… Колико је функционално друштво које размишља и понаша се на такав начин?

“Чак не само тако, него и у зависности од тога како вас лично доживљавају. На истоветан начин се прихватају и ваши одговори. То сам лично доживео кроз, да их назовем, три фазе. Прва је била моменат када сам ушао у Владу Републике Србије, друга је била политичко приближавање Српској напредној странци, трећа је представљала уједињење две странке. Како су се те три фазе одвијале, људи су све више почели да ме сврставају на једну страну, иако апсолутно нисам мењао ни своје погледе, ни одговоре на питања. Суштински, ни на једно. Право питање јесте – како некоме није сметао мој став на одређену тему у једном, а потпуно им је неприхватљив у другом временском периоду и у новим околностима? Тако су дочекани моји одговори. Али, то ми је донекле логично. Људи имају потребу да упрошћавају ствари, лакше им је да просуђују на начин – црно или бело. Да ли је то сврсисходно за наше друштво, да посматрамо и мислимо тако, да је неважно шта се говори и чини, да је пресудно где си сврстан… Па, проблем је.”

Да ли сте сачували своје ставове?

“Трудио сам се свих ових година да аргументима заступам одређене ставове, невезано од тога да ли долазе од једних, других или трећих. Колико сам успевао у томе, не знам. Заиста сам прилазиио предлозима и проблемима онаквим какви јесу, а не у односу на то од кога долазе. И зато сам стално, док нисам постао део СНС и владајуће коалиције, слушао замерке како не желим да се замерам, да сам тај који има тајне договоре, да сам тај који кокетира са СНС… само зато што сам стао иза неких поступака које је чинила актуелна власт. И ја бих исто то радио, али нисам био у прилици. Неки су очекивали да будем априори против свега. Искрено мислим да сам један од ретких који се трудио да се тако не понаша. Да сам успео нешто велико да променим, вероватно да нисам, али ћу се трудити да се и даље понашам у складу са оним што браним, што верујем да је исправно, а не у складу с тим с које стране долази.”

Шта се практично променило од како сте уз позицију председника општине Нови Београд постали и потпредседник Главног одбора СНС? У раду, обавезама, неким промишљањима…

“У промишљањима не, с тим што сада имам обавезу да шире посматрам неке ствари. Наравно, у складу са својим ставовима, јер нити могу, нити желим да себе са 43 године променим преко ноћи. Мењам се онако како се човек с годинама природно мења, а не зато што сам прешао из једне у другу политичку организацију. Оператвно, што се тиче Новог Београда, скоро ништа се није променило, радим као што сам радио. Чак се ни неки потенцијали нису проширили, али то је друга прича.”

Као председник највеће општине у Србији дуго сте били мало вidљиви?

“Друго је када постанете потпредседник једне такве организације. Онда имате обавезу да сагледавате проблеме и могућности далеко шире него што је локал. Па, и далеко шире него на националном нивоу када сам био председник Српског патриотског савеза. Последњих месец и по дана сам доста путовао по Србији, упознавао се са људима из организације, са њиховим проблемима, свиме што то носи. С те стране се јесте променило. Није што се тиче извршне власти, јер сам остао на истом нивоу на којем сам био, председник општине Нови Београд. Чак нисам хтео ни да уђем у Владу Србије када је моја тадашња странка ушла у Владу, јер сам сматрао да није исправно да се бавим политиком на начин – како се која функција “отвори”, тако јури на њу. Што се тиче политичког живота јесте, јер функција и одговорност коју сада имам није једнака одговорности коју сам имао као председник СПАС-а. Са неколико процената подршке, у односу на сада када више од 50, или не знам колико одсто људи, на изборима даје подршку вашој организацији.”

Да ли сте се на новој позицији срели са неком врстом одбојности од стране људи којима сте можда угрозили амбиције?    

“Сигурно да јесам. Има оних за које примећујем да јесам, а извесно је да има више оних за које то нисам имао прилику да вidим. Али, то је нормално. Није то ништа нељудски, нелогично, нешто што се ретко дешава. То је као у сваком предузећу или спортском клубу, било којој врсти удружења. Нормално је то када дође неко би требало да допринесе квалитету тога што се ради. Не мислим да је то нешто неуобичајено.”

Шта бисте у овом тренутку навели као највеће политичке проблеме Србије?

“На данашњи дан мислим да се дефинитивно издвајају два проблема. Као и у целом свету проблем са корона вирусом, јер је изузетно тешко правити озбиљне планове када не знамо шта носи сутрашњи дан. То је питање свакодневног живота. Други проблем је актуелна ситуација у вези са разговорима са Приштином. Чини ми се да је то мало шири контекст, с обзиром на ове декларације о Сребреници и атмосферу која је, после неколико година извесног затишја, од стране Запада поново подигнута на вишу тензију. Чак и овај Инцков закон, или како год се звао, делује у истом пакету притисака на Србију. Не знам који је крајњи циљ, нити коији ће интензитет примити, али мислим да је то велики проблем за нашу земљу.”

Споразум о својевремено названом мини Шенгену је напор у другом смеру.   

“То је одлична контра мера. Идеја отвореног Балкана, да га назовемо по новом термину, први пут је поменута пре неколико година. Сада би требало да почне да се спровооди. Као да је Александар Вучић знао да нас нешто овако чека, јер Србији, уверен сам да ме утисак не вара, поново покушавају да наметну негативну конотацију како покушава да дестабилузује регион, да завади комшијске народе и унесе неки немир у регион. Имплементација Споразума о отвореном Балкану, а вidећемо којом брзином ће ићи, уколико сам добро разумео требало би да се реализује почетком 2022. године, довешће до тога да границе буду потпуно отворене, да проток људи и роба, капитала и услуга, буде idентичан као у Европској унији. Мислим да је то апсолутна победа и нас и оних који су с нама у том пројекту. Искрено се надам да ће се у догледно време томе прidружити Црна Гора и БиХ.”

Да ли има места бојазни да ће они који поседују моћ, новац и утицај, то доживети као својеврсни прст у око?

“Испоставило се да сваки пут када овде почнемо нормално да функционишемо они то доживе као прст у око. Не можемо да будемо толики мазохисти. Ми поштујемо њих, али волимо себе. Не вidим ниједан разлог зашто бисмо некоме представљали сметњу. Уколико неко очекује да бисмо овде требало вечито да се сукобљавамо, да живимо на ивици егзистенције, а они нам заузврат аплаудирају, тако баш неће моћи. Када смо, сада томе има већ више деценија, радили оно што су од нас очекивали, углавном смо добијали аплауз, неки би то назвали празним обећањима. Свеједно, конкретних ствари је мало било.”

Може ли се као значајан политички проблем навести веома негативно кретање наталитета у земљи?  

“Наравно да може. Али, то је политички проблем свих развијених земаља, посебно западног света. И ми делимо тај проблем. Не постоји чаробни штапић којим се то решава. Најцрње од свега је да, што више радите анализе и тражите разлоге, покушавате да установите мере за побољшање налатитета, долазите до закључка да како друштво економски напредује, постаје стабилније и снажније, тако наталитет пада. Раст је само у мање развијеним подручјима, чак и у социјално угроженим срединама, што звучи апсурдно. Али је тако. Тешко ћемо пронаћи једноставно решење проблема. Вidим да се дошло до првих мера кроз предлоге повећања давања државе за новорођену децу. Та давања од раније постоје, али ће убудуће бити значајније већа. Да ли ће то позитивно утицати на људе, вidећемо. Пре ми се чини да је то питање стања свести. То је дугорочан процес где би требало да продубимо свест о важности опстанка овог народа. На то се надовезује и одлазак људи из мањих средина у веће градове, омогућавања малим срединама да људима пруже услове за бољи живот. Тиме би демографска слика можда била другачија. Верујем и да је одлично што почињемо да улажемо више у културу, да чувамо традицију, финансирамо филмове, серије, позоришне представе о српској историји, националним великанима, а не да производимо оне глупаве хумористичке серије за које не знам ни коме су смешне. Све то може да пробуди код људи свест да потомцима остављамо и нудимо нешто квалитетно.”

Зашто је немогуће успоставити дијалог власти и опозиције, за почетак бар по питањима од националне важности? Учинити корак који би послужио као пример читавом друштву.

“Покушаћу да будем објективан јер сам сада на другој страни. Док сам био на страни опозиције, нису ме у потпуности третирали као свог. Јер, постојао је својеврсни ултиматум – или ради све што ти ми кажемо, или си уљез. Сасвим реално, што је лако проверљиво, од када су почели први проблеми те врсте и прве претње бојкотом избора, када бисте све пописали увidели бисте да је власт направила десетине промена, изузетака, орварања, спремности на компромис… И да како је власт опозицији отварала више могућности, тако је друга страна бивала све незадовољнија тражећи све више. Дошли смо до ситуације када њихов захтев, упрошћено, гласи – склоните се сами с власти. Уопште не карикирам. Ако се сећате, први захтев је пре две и по године био да хоће да разговарају са Вучићем, а потом су саопштили да с њим неће да разговарају. Када је Вучић послао на разговоре неког другог, одговорили су да ће причати само с Вучићем и ни са ким другим. Сада део опозиције разговара с Вучићем, а они који су били најгласнији у захтеву да разговарају с њим не учествује у разговорима. Укратко, не знају више ни шта траже.”

У значајном делу се захтеви односе на заступљеност у медијима, пре свега на Јавном сервису који сви финансирамо.

“Пре неколико месеци сам дао предлог, али вidим га нико није прихватио из опозиције, да изађу са јасним захтевом и саопште чега данас конкретно нема, а било га је до 2018. године када су изашли на изборе. И обећао да ће им власт вратити буквално све што им је у међувремену, наводно, ускраћено.  Проблем је што немају шта да одговоре. Чак су почели да се спрдају са мном кроз њихове медије, карикирајући чега то нема у Србији. Део опозиције мисли да је политика исмевање политичких противника, верујући да ће тако постати кредибилнији, умнији и успешнији. С друге стране, одлично знам чега има, а није било. Има много више опозиционих медија, од телевизија, дневних и недељних листова, до портала.”

Како бисте описали однос опозиције и власти док сте ви били опозициони?

“Постоје у опозицији странке и покрети који покушавају да држе неки ниво. Колико толико. Али, проказани су од другог дела опозиције као издајници. Не знам чега? Оних који су себе етаблирали као једино исправне по питању било ког става? Није било тако пре неколико година. Постало је тако јер део опозиције данас контролиоше све опозиционе медије. Бошко Обрадовић не контролише ниједан медиј, ни Саша Радуловић о којем ништа добро не мислим, не контролише их ни Милош Јовановић, ни Милица Стаменковски, ни Шешељ, нико од њих. Све опозиционе медије контролише узак круг људи. Питао сам новинаре тих медија – да ли је ова власт ишта добро урадила за протеклих 10 година? Јер, по закону вероватноће, морала је бар случајно да учини нешто добро. Нека све ради лоше, али мора бар да јој се омакне да уради нешто добро, јер ништа добро никада није поменуто. Нисам добио одговор. Немојте да се правимо невешти зато што су у питању ваше колеге. Погледајте оно што они називају вестима, а представљају се као објективни. Емитују сваког дана оно што зову инformацијама, чему претходи подужи коментар, заправо објашњавање гледаоцима шта ће то вidети, изношење свог политичког става, па то потом мало поткрепе неким прилозима. Фасцинантно! Они то зову вести. Тако нечег нема ни на сајтовима политичких странака.”  

У последње време су се као успешна у реализацији својих захтева показала локална, грађанска удружења, пре свега у областима бриге о заштити природе, али и у примерима захтева за примењивање закона, поготово у случајевима возача због чијег дивљања је страдало више људи.  

“Када се организују грађани и укажу вам на проблем који имају у својој лојкалној средини, онда свакако да помажу и вама уколико вам је нешто промакло, да покушате да им, уколико сте у ситуацији, помогнете да се то реши на правичан начин. Верујем да је то одлично за све. Али, јавља се проблем друге врсте. А то је када грађани Старог града почну да решавју проблем Јадра и Лознице. Чиме су они непосредно угрожени?

Зашто се не би укључили…

“Само пажљиво саслушајте. Веома сам прецизан. Нисам отворио проблем Рио Тинта и копања литијума, него сам питао како о Лозници више брину они са Старог града, него мештани који тамо живе? Како људи из неког другог краја Србије уочавају потенцијално веће проблеме него они које ти проблеми, уколико је тачно да постоје, директно угрожавају? Да ли су ти проблеми заиста такви, или су, ипак, мало другачији? У потпуности сам за то да се испитају све последице око ископавања литијума и Рио Тинта, да то морамо да урадимо јер је ово наша земља. Овде сви живимо. Али, фасцинантно ми је да су сви који су били на власти од 2003. године најављивали ископавање литијума као највећу привредну шансу Србије у 21. веку. Сви који су били на власти. Читао сам њихове интервјуе у којима то изричито тврде. Остало је записано, проверите. Сада одједном кажу да нису за то. Обично лицемерје. Свака власт је од 2003. омогућавала спровођење фаза како бисмо дошли до садашњег тренутка у којем би могло да се започне са евентуалном експлоатацијом. Шта је истина у свему томе, реците ми ви, не разумем се довољно у ту област.”

Проблем је, између осталог, у лошој међународној репутацији компаније која се бави тим послом.

“Могуће да је тако. Док се проблем није појавио, нисам ни знао за постојање те компаније. Али, сада причам конкретно о литијуму. Хајде да дефинитивно установимо шта нам литијум евентуално доброг доноси, односно колику штету би нам то нанело. Али, мимо свих нагађања, дубоко верујем да ниједан нормалан човек у овој земљи неће изгласати нешто што ће водити тровању сопственог народа.”

На шта сте сада политички највише усредсређени?

“Морам да се бави свим сегментима који се тичу живота у земљи. И унутар организације се налазим на одговорном месту, тако да имам обавезу све да пратим, да будем инformисан, а потом у зависности од мојих капацитета, вidимо колико ћу имати снаге, знања, умећа и прилике да ствари које перципирам, успешно и спроведем.”

Да ли верујете да вам капацитет досеже до места градоначелника Београда?

“Не бих се овим послом бавио када бих мислио да до краја живота останем председник општине Нови Београд. Трећи мандат сам на овој позицији, трудио сам се да на најбољи начин, у складу с могућностима, урадим побољшања у корист грађана. Наредни градски избори су за мене изазов. У ком смеру ће се све одвијати, условљено је бројним факторима. О томе ћемо, нормално, да одлучимо у нашој организацији и верујем да ћемо да изађемо с најквалитетнијим људима за најодговорнија места. Показаће се где ће бити ‘моје место под сунцем’. Али, свакако да имам амбиције изнад општине Нови Београд. Не мислим да је то нека велика тајна, нити изненађење. Уосталом, још 2018. године сам рекао ‘Ја сам најбољи кандidат за градоначелника’. Питали су ме како то могу отворено да кажем? Одговорио сам контра питањем – зашто се други кандidују ако за себе не мисле тако и не могу то да изговоре? Зар би требало да ме буде срамота ако тако мислим и то кажем?”

Самоуверености вам не мањка?

“То је пре свега фер однос према људима и уважавање оних од којих тражите поверење. Ако се појављујете са жељом, захтевом или молбом да вам људи дају поверење, да нешто радите у њихово име, а немате храбрости да кажете да сте најбољи избор, какав сте то човек? Верујем да имам капацитете који су превазишли општину Нови Београд. А самоувереност је танка линија. Ако је неко потенцира, значи да је заправо више и нема. Никада на тако нечему не инсистирам. Самоувереност је, у коликој год мери да постоји, део мог карактера и личности. Ништа данас нисам ни више, ни мање самоуверен, него када сам имао осам или 12 година.”

Извор: Експрес

6. август 2021. године