Александар Шапић: Метро је наш највећи национални пројекат

Јасно видимо обрисе радова који су увелико у току, да би до 2030. године обе линије метроа биле готове. За будућност свакако да је најважнија и највећа ствар изградња Београдског метроа. То није само београдски пројекат, то је вероватно највећи национални инфраструктурни пројекат последњих неколико деценија у нашој земљи и он нам реално у коначници никад није био ближи, истакао је у разговору за „Политику” председник Привременог органа Града Београда Александар Шапић.

Он је тако одговорио на констатацију да је на дужности градоначелника до ових избора провео годину и по дана и да је то веома кратак период за реализацију кључних пројеката, као и на питање шта најављује за будућност.

Што се осталих ствари тиче, према његовим речима, толико тога има што ће бити другачије за четири године него данас да не зна одакле би кренуо.

– Од тунела испод града који ће спојити два саобраћајно најудаљенија дела, Булевар деспота Стефана и Нови Београд, преко новог моста који треба у продужетку тунела да буде изграђен, изградње потпуно новог града између Сурчина и Новог Београда у склопу ЕКСПО 2027, где ће нићи национални стадион, сајам и читав нови крај града. Завршићемо аутобуску станицу, пропратне саобраћајнице уз аутобуску, настављамо са проширивањем булевара и улица, као и са реформом јавног превоза куповином нових трамваја и аутобуса. Коначно ћемо увести ред на рекама и рашчистити дивљаштину која влада на нашим обалама већ деценијама и учинити да оно највредније што имамо, а то је ушће двеју река, коначно кренемо да користимо, а не да нам сплавови заклањају и упропашћују обале – најављује Шапић.

Тешке одлуке, попут промене система наплате јавног превоза и раскидања уговора са Кенткартом, поделе бесплатних уџбеника или уклањања сплавова, неки су од највећих проблема са којима сте се ухватили „укоштац”. Да ли су ови „кромпири” били исувише врући за вас?

– Па видите да сам и даље ту, и тако већ 14 година. Три пута сам побеђивао на Новом Београду, не зато што сам лепо свирао и певао, него зато што сам се увек хватао укоштац прво са највећим проблемима. Онај ко мисли да овим послом можеш успешно да се бавиш, а да не улазиш у ситуације које те доводе у сталну неизвесност да ли ћеш из њих изаћи као победник, тај је у великој заблуди. Мени је то природно стање, јер верујем да онда када радите праве ствари, нема те силе на свету која може да вас заустави.

У дуелима са вашим противкандидатима често истичете да сте конкретнији. На чему заснивате такав став?

– На томе што свима онима који се данас препоручују да дођу на моје место мора да се верује на реч, јер никада ту, нити сличну врсту искуства имали нису, а мени не морате ништа да верујете, довољно је да погледате све што сам радио последњих 10 година на Новом Београду и последњих годину и по дана као градоначелник, и да на основу тога донесете суд.

Из ваших изјава произлази да би градоначелник Београда морао да буде не само прагматичан већ и јасно опредељен о најважнијим националним питањима, напоредо са комуналним темама. Због чега то сматрате значајним?

– То би исто било као када бисте рекли супрузи због чега је важно да ли ми дете иде у школу где ће га учити све најгоре о свом народу и где ће га свакодневно вређати и понижавати када је школа баш лепа, лепо двориште, има спортске терене, а и нову фискултурну салу. Како није значајно да ли ће на челу српске престонице бити неко ко је спреман да се одрекне дела своје територије или неко ко ће рођени народ прогласити геноцидним или неко ко је спреман да изједначи српску заставу са шареном заставом дугиних боја и да је закачи на Скупштину града или онај ко је спреман да прекине односе са нашом руском православном браћом само зато што нам је то неко наредио? Ако Београђани желе да их води неко ко има овакве ставове без обзира на формалне надлежности, онда не треба да гласају за мене, већ за нашу супарничку Ђиласову листу, која има званично баш ове ставове на кључне националне теме. Овом приликом нисам желео да улазим у компетентност кандидата за посао самог градоначелника, јер не знам како да се упоредимо када нико од њих нема било какво искуство у овом послу, па самим тим ни резултате које бих могао да упоредим са својим у претходних 12-13 година.

Угостили сте и председника Републике Српске Милорада Додика, који је упутио подршку листи „Александар Вучић – Србија не сме да стане”, као и вама у Београду. И овом приликом истакли сте значај веза са Србима, ма где живели, и најавили помоћ престонице општинама у Републици Српској?

– То сам радио као председник општине Нови Београд, то радим и данас. Позвао сам све председнике београдских општина да се побратиме са једном бар општином или градом у Републици Српској и да се међусобно помажу. Помоћи ћемо изградњу градске куће у Сокоцу, где сам био прошле године као први званичник из Србије откад је завршен несрећни рат у Босни. Обишао сам и гробље страдалих српских бораца Мали Зејтинлик. Драго ми је, како је рекао начелник Сокоца Милован Бјелица, што су се након моје посете многи српски званичници охрабрили и почели да посећују нашу браћу у Источном Сарајеву и да одају пошту нашим страдалим борцима.

Опозиција и медији блиски вашим политичким противницима у кампањи не штеде оптужбе на рачун појединих ваших сарадника. Ударају тако и на вас, спочитавајући им наводну трговину утицајем, па чак и узимање новца за нереализоване пројекте?

– Које су све лажи о мени изговарали последњих година, од њих ме ништа више не чуди. Кад неко једном слаже, онда размислите да ли да му следећи пут поверујете, а када неко сваки пут слаже, добро размислите да ли икад више да га чујете шта прича. Кампања је у току и мобилисали су све своје ресурсе у циљу остваривања својих политичких циљева, што је легитимно, само што онда не могу себе да називају „професионалним медијима”, већ гласила опозиционих странака које једино што имају за циљ је пласирање лажи и дискредитација некога на чије место претендују. Иначе, све њих кад тужим за оно што су лагали, они кажу да је то „притисак на медије”. Дотле су дошли да немате право да потражите правду на суду за њихове лажи, већ сматрају да су они једини меродавни да преузму улогу врховног судије и пресуђују по свом кратком поступку. Да скратим, после четрнаест година у политици, од свега што сам радио сматрају да је најтежа ствар оптужба од БИРН-а, којем, како сам рекао, ништа не верујем, на рачун особе која је мој сарадник, оптужбе за ствари од пре три године којих су се сада сетили, две недеље пред изборе, и то када је била у министарству са којим ја нисам имао никакве везе. Ето толико о томе шта они мени имају да замере.

Увек подвлачите да се не бавите негативном кампањом и нападима на своје опоненте, али сте на мети таквих критика, неретко од садашњих опозиционих лидера, који су се раније представљали као ваши блиски пријатељи и саборци?

– Нико од њих није био мој близак пријатељ, а последњи пут смо били сарадници пре више од десет година, пре него сам ја отишао на Нови Београд 2012. године. Све што сам и тада ја лично радио, иза тога и сада стојим, а чињеница да су ти људи у мом животу већ више од десет година „бивши” довољно говори о томе шта о њима мислим. Постоје људи који су поред мене и више од 12-13 година, а они своје сараднике мењају сваких шест месеци, па размислите мало онда о каквим људима је реч. Мислим да је паметном довољно и да не треба више да појашњавам.

Не само што сте обишли породице све убијене и рањене деце из „Рибникара” и Младеновца, већ њихови родитељи, како сами кажу, нису очекивали емпатију и помоћ коју сте им упутили. Очекујете ли неку реакцију од дела медија и политичара из опозиције који су месецима тврдили да сте побегли од овог проблема и на томе су градили своју кампању?

– Од њих никада ништа не очекујем, а нарочито не то да једном изговоре истину. Ћутао сам месецима из поштовања према трагично страдалој деци и њиховим родитељима, а они су ме месецима нападали као лешинари. Опозиционари су преко својих медија пласирали свакодневно лажи не марећи за истину и осетљивост целе ситуације. Ћутао сам и трпео, јер сам сматрао да није вредно зарад политичких интереса скрнавити поштовање према несрећно страдалој деци. Ни сада не бих реаговао да нисам био испровоциран од оног лажног новинара Чавића, који каже да у региону још има проблема само тамо где још има Срба, у Црној Гори и Босни. Е управо тај Чавић, представљајући се као грађански активиста, покушао је да ме спречи да говорим испред места где ћемо правити пешачко-бициклистички мост и који ме је опет напао како нисам био да одам пошту страдалој деци. Они се Бога не боје и њих истина не интересује. Као што сам раније рекао, постоје ствари које су веће од било које позиције и од сваке функције. Иначе, Александра Чамагић, коју већ недељама нападају, била је у свим кућама заједно са мном јер је тада као градска секретарка за социјалну заштиту контактирала са свим породицама и управо она је била та која је договорила посете њиховим домовима и она је и дан-данас у дневном контакту са породицама страдалих уколико некоме од њих нешто треба. И не желим даље о тој теми да говорим јер да сам желео, то бих радио протеклих месеци док сам лажно оптуживан за разне глупости како од оних који се нису удостојили ни саучешће породицама да изјаве тако и од медија који се као и увек у сличним ситуацијама, када су ухваћени у лажи, праве мртви без обзира на то што су о томе месецима пре тога лагали. Свакоме од нас на крају ће само Бог судити у зависности од онога како смо се у животу понашали и односили према њему и свету око нас.