Александар Шапић: Не занимају ме цензус коалиције
Волео бих да у политичкој каријери доживим да власт и опозиција, без обзира ко је ко у датом моменту, направе консензус око општих националних интереса, јер нема озбиљне државе на свету која опстаје, а да нема дефинисану националну политику из чијих оквира се не излази, без обзира ко је на власти. Нажалост, нашим политичарима је углавном много важније да политички противник не профитира, него општи национални интерес, каже Александар Шапић, лidер Српског патриотског савеза и председник СО Нови Београд. Истиче да он политиком из угла сопственог интереса не може и неће да се бави, а сигуран је да ће једном доћи тренутак кад ће консенсус бити могућ, једино не би желео да он тада буде неопходан, јер би „то значило да смо у озбиљном националном проблему”.
Стално истичете колико вам је важан српски национални интерес, шта под њим подразумевате?
То би значило да дефинишемо основне ствари, важне за опстанак државе, па ако треба за почетак кренемо од најједноставнијих ствари које нико не доводи у питање. Ево на пример да нас за десет година буде макар један више него сада. Хајде да се сви окупимо око тога, да у скупштини сви за то гласамо и да сви, без обзира ко води и ко ће водити државу, настави да ради на томе. То значи да покушамо да помогнемо младим брачним паровима, да стимулишемо наталитет, итд. И то би било нешто, па онда да, на пример, се окупимо око бриге за све Србе у региону и у другим земљама… Али кад ја тако нешто предложим, кажу ми-тако ће профитирати власт. Не можемо да се бавимо политиком ако нам је једини циљ да политички противник не профитира. Када бих ушао у Скупштину Србије, понашао бих се као и у Скупштини Београда, подржао бих или не нешто, у односу на квалитет предлога, а не предлагача.
Такав став није баш популаран, зато сте честа мета напада…
Нисам спреман да јурим политичке поене ширећи нетрпељивост и мржњу међу својим народом, па макар ниједан једини политички поен никад не добио. Зато ме често етикетирају, те „вучићевац”, те „ђиласовац”, у зависности од тога како шта подржим. Овде се нажалост само гледа ко шта каже, али не и шта се каже.
То је разлог што никада не одговарате на увреде увредом чак и у ТВ емисијама у којима је било мучно и гледаоцима да слушају такав говор?
Рекао сам себи да док се будем бавио јавним послом у име грађана који су ми указали поверење, без обзира на ком нивоу власти, на увреде са друге стране, нећу одговарати истом мером. Кад бих то чинио значи да подржавам данашњу лошу политичку праксу која доводи, да комшије у згради, могу због различитих политичких уверења, а нормално је да их имају, могу лако да помисле како је легитимо да се вређају или чак и потуку. Политичари морају да негују пристојност увек, на сваком месту, па и у изборној кампањи, а умеју да кажу како је у њој све дозвољено. Није. Кад сносиш одговорност за општину, град, државу, мораш да пазиш шта говориш и радиш. У спорту сам научио да у утакмици мораш да поштујеш правила, чак и кад противник пређе границу, јер ако их не поштујеш тим је на губитку, а ти ниси спортиста, него силеџија.
Стално истичете важност дијалога, али вас нису звали на ове округле столове?
Не уклапам се у шаблон својим начином политичке борбе. Мораш да будеш апсолутно против свега што ради политички противник, да на увреду одговориш увредом, да коментаришеш и оно о чему ништа не знаш и слично, да би био део шаблона који овде влада. Пошто то не радим, онда ме ваљда медији, па и невладине организације ретко препознају. Прва два пута ме нису звали, заборавили су, па су онда заборавили да су ме заборавили, а кад је почео дијалог да се љуља, „сетили ме се“ и позвали. Рекао сам им да ми није драго што је власти и опозицији потребан медијатор за разговор, да им желим срећу, али сам позив одбио. Да сам урадио супротно и отишао,значило би да не поштујем себе и људе које представљам.
Тренутно трају изјашњавања ко ће изаћи на изборе а ко бојкотовати, где сте ви?
О неравноправним условима на политичкој сцени говорим већ годинама, од како је СНС на власти, а вероватно је слично било и раније, само је СНС показала да уме да буде ефикаснија у примени неких метода. Излазак или неизлазак на изборе легитиман је начин политичке борбе. Никоме не говорим шта да ради, а зашто неки у опозицији раде управо оно што замерају СНС-у, а то је да праве поделе и етикетирају сваког ко не мисли исто као они, е то не знам. Да ли ћемо изаћи на редовне парламентарне изборе, зависи од процене да ли имамо реалне шансе да остваримо значајнији резултат. Да излазим на изборе, да бих узео два-три процента, био нечија врећа за ударање, или позоришна кулиса, нећу. Уколико не уђете у парламент, не можете да пласирате своју политику, нити људи могу да вас чују…Хоћемо ли имати шансу да добијемо поверење људи, зависи од тога колико ће нас пустити, кроз медије, да нас грађани вidе. Донећемо одлуку кад избори буду расписани. Што се тиче локала, ту ћемо изаћи. Ипак сам у Новом Београду осам година, па су људи имали прилику да вidе шта умем и могу, иако у јако скромним условима.
Разговарате ли са ДСС-ом о заједничком наступу?
Са ДСС-ом имам коректан однос, разговарамо, више од тога не могу да кажем. Ускоро ћемо више знати. Једино Вам могу рећи да ја ни са ким нећу улазити у класичне коалиције какве су присутне последњих година на нашој политичкој сцени. Такозване цензус коалиције, а после куд који мили моји.
Уколико се одлучите за излазак, мораћете, на пример, да изнесете став и према КиМ?
Чињеница је да имамо важећи Устав, који су сви дужни да поштују, а он каже да је Косово неоспорни део Србије. Устав може да се промени вољом народа на референдуму и уколико народ другачије одлучи од овога што је сада, тога сви политичари морају да се прidржавају и да у оквиру те одлуке извуку најбоље што се може за земљу, без обира шта он о томе мисли. Чињеница је да смо ми 1999. године повукли своју војску и полицију са КиМ, а касније и све наше институције. Да ли нас данас неко условљава неком силом или нечим другим, то не знам, али волео бих да ако неко то зна, каже. Онда народ на референдуму нек донесе одлуку..
Александар Вучић је рекао да ће о свакој одлуци о КиМ народ на референдуму рећи последњу реч, а из СзС-а му је одговорено да се крије иза народа, уместо да преузме одговорност…
Добро, онда се и ја кријем иза народа. Слободан Милошевић је преузео одговорност, донео одлуку и увео нас у рат са најмоћнијом силом света-НАТО-ом. Нисам приметио да су, када је потписао Куманосвски споразум и повукао војску и полицију са КиМ, милиони људи изашли на улицу и тражили наставак рата, нити да су кренули на Косово добровољно да наставе борбу. Да је Милошевић питао народ да ли жели да уђе у рат, то је друго. Кад народ одабере рат, онда се брани земља до последње капи крви. У супротном нисте храбри зато што сте како кажете „преузели одговорност“, већ сте неодговорни зато што сте довели у питање опстанак читаве нације, у жељи да покажете како сте храбар човек.
НЕ ГОВОРИ СЕ СТРАНЦИМА РУЖНО О СУНАРОДНИЦИМА
Ви никада нисте писали писма странцима тражећи њихово посредовање, мислите ли да сами себи штетимо позивајући свет да решава наше проблеме?
Нисам баш био присталица политике Милошевића. Иако сам тада био доста млађи и мање у све упућен. Живео сам у иностранству, али никада нисам дозволио да преда мном неко каже једну ружну реч о председнику моје државе, какав год да је. Све што сам имао и имам против било ког Србина, решава се у земљи. Никада немојте помислити да ће вас неко споља више поштовати, уколико говорите ружно о сународнику. Исто је то као и са породицом, или бившим супружницима или пријатељима. Говорити лоше о њима више говори о вама и вашем карактеру, него о њима. Гледао сам интервју албанског премијера Едија Раме за једну нашу телевизију у време кад је у Албанији имао страшне проблеме са озбиљним нападима на себе од стране опозиције, протестима.. а кад је упитан да говори о томе, одговорио је:„О пријатељима из опозиције не разговарам са странцима. Наше проблеме решавамо унутра. Молим вас да ту тему не отварамо”. Е тако се пред странцима понашају озбиљни људи, који желе добро свом народу, па макар се унутар државе ни о чему не слагали.
Извор:Политика
9. септембар 2019. године