Александар Шапић-Победа за Србију: Никада нећу мрзети политичке неистомишљенике

Лепо изговорене речи у политичком програму и добре idеје нису довољне да би гарантовале и спроводљивост истих. Не само у политици него у свему.

Ако се бира тренер Барселоне и ако неко дође са сјајним програмом, а да пре тога није ништа од тога нигде спровео, тешко да ће га ангажовати. Поред квалитетног програма, битна је и референтна вредност.

Овим речима Александар Шапић, председник Српског патриотског савеза (Спас) и носилац листе Победа за Србију, започиње интервју за Курир, у ком говори о могућим коалицијама после избора, својим политичким амбицијама, али и о томе што поједини политички противници покушавају да му уз име налепе етикету „лажна опозиција“.

Истраживања, али и кладионице, показују да је листа коју сте предали на око 4,5 одсто на парламентарним изборима? Шта кажете на те прогнозе?

Нећу да прогнозирам. Када бих то знао, онда бих тумачио будућност и не бих сад овде разговарао с вама, него бих седео на Олимпу и владао светом. Да тумачим будућност, нећу, да правим велике прогнозе, немам намеру. Али мислим да ми објективне околности и показатељи дају за право да мислим да могу да будем трећепласиран.

Дакле, СНС, СПС, па ви?

Да. Односно листа „Победа за Србију“.

Које су ваше политичке амбиције? Да ли вidите себе као министра?

Бавио сам се локалном политиком скоро 11 година. У овом послу је неопходно правити дугорочне планове, али и бити спреман сутра га напустити ако вам народ пошаље такву поруку. У складу с тим се и понашам. А ако ме питате шта ако буде понуда да будем министар у влади, одговор је да мислим да је у овом моменту моја највећа снага у познавању локалне политике и зато сам се и кандidовао за градоначелника пре две године, а тада, као и сада, веровао сам да за то место имам највећу референтност. Нисам сигуран да бих могао да дам као министар ни упола колико бих могао да дам на месту председника општине Нови Београд, где сам сада, или на месту градоначелника Београда.

С ким бисте ушли у коалицију? Потпредседник СНС Милош Вучевић на то питање је одговорио: „Са Шапићем – зашто да не“?

СНС ће вероватно имати довољан број гласова да им не треба нико. Њима ни СПС не треба. Уколико буду желели да разговарају са мном, значи да цене добре ствари које радим. Код мене разговор никад није био проблем, ко год да је у питању, е сада, да ли би он довео и до договора, друга је прича.

Како реагујете на термин „лажна опозиција“, где и вас помињу као пример тога?

Често многи цитирају покојној премијера Зорана Ђинђића, па ћу и сам то урадити, наравно без жеље за својатањем. Уколико кренете из једног дела града у центар и имате рок да стигнете, уколико се увучете у сваку уличицу где вам неко махне, добаци или проба да вас заустави, сигурно никад стићи нећете. Значи, тиме да се бавим, нећу. Ако неко било шта сумња или има дилеме да ли сам ја Вучићев или нисам, нека пита Вучића: „Је л’ плаћаш ти оног Шапића?“

И шта би одговорио?

Проверите сами. Подсетићу вас само да сам до јуче био Ђиласов. Па питајте Ђиласа онда: „Да ли је онај Шапић тако послушан и ради све што кажеш?“ А не кад с њима сви разговарају – мук, а онда се на мени као јуначе. Мени, који нисам до дана данашњег цвет посадио са Српском напредном странком и не знам ни да ли ћу у будућности, замерају нешто људи који су с њима заједно владали четири године. А зашто? Само зато што кажем да нећу да мрзим људе који гласају за СНС.

Да ли ћете сарађивати?

Па можда и хоћу, али то нисам никада ни крио уколико нађемо заједнички циљ. До сада нисмо успевали. Свакако, ако до тога дође, тога се нећу срамити и стidети. Знаће се зашто сарађујемо, а и ако не будемо сарађивали, опет никога мрзети нећу. Нити СНС нити ССП Драгана Ђиласа нити Народну странку Вука Јеремића, нити СПС не подржавају неки Марсовци, него наш, спрски народ. То су све моје комшије, народ који волим, без обзира на то да ли се слажем с њима у томе или не, и никада нећу бити против њих. Ако се то зове плаћеник нечији, па добро, онда сам плаћеник.

Толико се говори о изборним условима, поједини говоре да су лоши. Ви се сећате ранијих година, какви су тада били?

Прво, цензус је смањен на три одсто. Ја за то не бих гласао, не зато што ми није лакше да пређем три него пет одсто, лакше је, него мислим да три одсто уводи у парламент и коалиције које у себи садрже странке са занемарљивом подршком народа. И сетимо се да смо некада, кад једна странка није била тако доминантна као данас СНС, имали неколико странака које су морале да се сабирају до половине.

Шта конкретно ово мења?

Долази се у ситуацију да неко ко је узео три одсто, а у та три одсто се налази пет странка, то значи да свака од њих вреди у просеку један проценат и има, рецимо, два посланика. И пазите, може да се деси да та два посланика буду пресудна и да одлучују! Е, ту може да дође до манипулација и рекетирања, и то од организације која реално има подршку 20.000 људи. То нам се већ десило 2008, када је СПС као коалиција са ПУПС и странком Драгана Марковића Палме одлучивала о власти, а заједно су имали пет одсто. Па је л’ то фер? Е због тога не бих гласао за три одсто. А да ли је лакше ући са три одсто, наравно да јесте.

О кампањи

Медији никад нису били отворенији Често се рад медија доводи у питање када се говори о изборним условима. Како је било кад је ДС био на власти, ви сте сведок тог времена?

У овој кампањи је у медијима било више простора него икада! Више него у последњих 15-20 година. Али имамо атмосферу у друшву у ком је направљен систем да онај који држи власт ипак има кључне полуге разноразних система, на које може да утиче. Било је тога и раније, наравно. И управо је то оно што највише замерам СНС, што многе ствари које су им са правом сметале док су били опозиција нису променили кад су постали власт.

Извор: Курир

12. јун 2020. године