Александар Шапић-Победа за Србију: Сви се на политичкој сцени лакше међу собом договоре него са мном

Оно што је добро треба похвалити, да бисте имали основ да кудите и оно што не сматрате добрим. И у власти и у опозицији има квалитетних људи, добрих idеја и добрих предлога за нека политичка решења, као што и на једној и на другој страни има оних недораслих да се баве и далеко мање важним и одговорним стварима, каже носилац листе „Победа за Србију“

Носилац листе “Победа за Србију” Александар Шапић је дуго био успешан ватерполиста, европски и светски првак, али после “спортске пензије” није отишао на Калемегдан да игра шах са колегама. Уместо тога, отиснуо се у политику, годинама је неприкосновен на локалним изборима у Новом Београду, а сада први пут излази са листом на парламентарне изборе.

Кажу да прилично успешно води локалну политику, али је једно од питања за њега било како ће са локалног нивоа прескочити до републичког. Зато је прво питање – да ли је његова највећа политичка предност уједно и највећа мана?

У животу нисам радио много ствари, али мислим да су све које сам радио лако мерљиве, а што је још важније, биле су не само конкурентне у тој области, него могу слободно нескромно да кажем – увек у самом врху. Бавио сам се ватерполом до своје 31. године и сигурно у том периоду био бар један дан најбољи играч на свету, многи ће рећи и који дан дуже, али ево ја сам спреман да ми се рачуна само један дан, да не улазим у рекорде које држим, а који су на данашњи дан и даље уписани у историју светског спорта, то ћемо занемарити. Затим, био сам у кабинету градоначелника градске власти 2008-2012. године, коју су грађани на изборима 2012. године дефинисали као успешну, јер је добила највећу подршку грађана на изборима, а ја сам тада паралелно водио и градски одбор странке која је на тим изборима победила. Затим, 2012. као први на листи за новобеоградске изборе, тада смо убедљиво добили највећу подршку странке чији сам део био, а 2016. године сам потпуно самостално, поново на Новом Београду, успео да добијем убедљиво највећу подршку грађана на изборима. Оставивши иза себе са више од 8% разлике највећу политичку машинерију на овим просторима од КПЈ, Српску напредну странку. Притом да подсетим да на Новом Београду живи више стотина хиљада људи и да ту не можете добити гласове тако што вас познају комшије и пријатељи, већ морате да урадите неке запажене ствари. На крају, 2014. године сам направио Хуманитарну организацију „Буди хуман“, која је израсла у највећу ове врсте у свету и то доживљавам као своје животно дело. Ето, ако је све ово што сам рекао моја највећа мана, како сте ме питали, волео бих да чујем које су то највеће предности осталих који излазе на ове изборе или које су им предности биле када су први пут излазили на републички ниво, да би ове моје ствари третирали као ману, каже Шапић за Недељник.

У политику сте ушли као помоћник тадашњег градоначелника Драгана Ђиласа. Како данас гледате на то време? На шта сте најпоноснији, а шта вас данас највише спаја, а шта раздваја у политици?

Мислим да је то била једна добра градска власт. На крају крајева Београђани су је позитивно и оценили те 2012. године док сам ја још био део ње, јер су јој дали највећу подршку на тим изборима. Што се ДС-а тиче из њега сам изашао онда кад сам схватио да постајем део огромне мањине и да скоро све оно што ја предлажем не наилази на позитивне ставове у странци. Тада сам схватио да треба да се растанемо и да ја немам право да стојим на путу њиховој политици и ставовима, јер ја сам само појединац, а они су једна велика организација. У то време је баш Драган Ђилас био предсеник ДС и он је са тим био благовремено упознат. Касније сам ја наставио самостално својим путем, а он је напустио политику. Када се у њу вратио после пет година, ја сам увелико већ био истрасирао свој политички пут. Спаја нас познанство и некадашњи заједнички рад, а раздваја нас оно што ме раздваја од свакога другог, а то је да имам свој пут и не желим да са њега скренем како год у будућности прошао. Свако је добродошао, ко се у њему препозна, али га ја сигурно ни због кога мењати нећу.

Ваше политичко деловање је потпуно другачије од већег дела опозиције. Колике су разлике између СПАС и такозване „бојкот опозиције“. Да ли мислите да могућа заједничка опозициона листа у будућности?

Нисам присталица великих предизборних удруживања у политици, јер она обично након неког времена направе веће поделе него што су биле пре него је до њих дошло. Верујем да свако треба да се политиком бави на начин за који верује да је исправан, а онда кад добије поверење народа за своју политику, покуша са сваким са српске политичке сцене да вidи да ли постоје ствари око којих могу да нађу заједнички језик. Однос је тада чистији, поштенији, и има далеко веће шансе да доведе до неке врсте дугорочнијег договора, а самим тим и до постизања неких конкретних ствари, него у случају кад се предизборно удружујете.

Актуелна полемика је око скупљања потписа за подношење изборних листа? Да ли сте сами скупили потписе и да ли делите утисак доброг дела јавности да су многи имали помоћ политичких противника? Је ли неко од Вас тражио помоћ да скупи потписе?

Ко не верује да смо сами скупљали потписе, неће у то веровати шта год ја да кажем, и обрнуто. Ето, мој предлог је да сви сачекају резултате избора, па да онда донесу логичке закључке у односу на број гласова, ко колико узме, да ли је сам скупио тих 10.000 потписа или није. Нико ми није тражио помоћ, а и да јесте не знам како сам ја могао ту да му помогнем.

На којој политичкој страни бисте сврстали СПАС. Чини се да је гужва на политичкој десници у Србији. По чему се ви разликујете од других?

Не знам шта значи у данашње време десница, знам да ми водимо једну одговорну , рационалну и реалну политику, која је обавијена патриотизмом као нечим што би требало да се подразумева, али се нажалост не подразумева на нашој политичкој сцени. Ако под десницом сматрате ектремне националисте, ми нисмо ни близу, било које врсте екстремизма.

Како бисте оценили политику Александра Вучића и СНС у протеклих осам година? Вidите ли себе и СПАС као политичке партнере Александра Вучића или као опозицију у парламенту?

Постоје ствари које бих радио исто као и Вучић, постоје ствари које не бих радио. Што се спољне политике тиче, ту мислим да има највише ствари које бих исто урадио. Мислим да у политици оно што је добро треба похвалити, да бисте имали основ да кудите и оно што не сматрате добрим. И у власти и у опозицији има квалитетних људи, добрих idеја и добрих предлога за нека политичка решења, као што и на једној и на другој страни има оних недораслих да се баве и далеко мање важним и одговорним стварима, а не да воде своју општину, град или државу. Партнер могу да будем свакоме ко сматра да постоје ствари око којих се можемо договорити, али поданик никада, никоме. Преко својих политичких и животних начела, зарад власти сигурно прећи нећу, а до сада се показало да се сви на српској политичкој сцени лакше међу собом договоре, него са мном. Додуше после се још лакше и посвађају, али то је сад нека друга прича. Вidећемо како ће бити у будућности.

Кога вidите као потенцијалног политичког партнера после парламентарних и локалних избора?

Свако ко уђе у Скупшину Републике Србије, значи да је добио подршку преко сто хиљада људи. То вам је један већи град у Србији. Мислите да било ко, ко се бави овим послом, има право да игнорише свој народ у том броју само зато јер му је неки појединац који га представља симпатичан или антипатичан. Ја мислим да нема. Значи са свима који завреде подршку српског народа, ми ћемо разговарати, јер је то наша обавеза према народу у чије име се кандidујемо да обављамо најодговорније послове у држави. Што се локала тиче, иста је ситуација, само је ту све много једноставније јер су у фокусу локалне теме и не вidим разлога да се ту меша било која национална политика, или би бар тако требало да буде.

Ко је Ваш политички узор? Шта, на пример, мислите о Зорану Ђинђићу?

Зорана Ђинђића нисам лично познавао, али вidим да данас 90% народа, а и политичке сцене се позива на његову полтику, а у време када је могао да је спроводи, имао је подршку само неки проценат више од 7%. Зашто је то тако, не знам и да ли је разлог томе често накнадна памет у Срба, ни то не знам, али је чињеница да је тако. Зоран Ђинђић је по мом мишљену био велики визионар, један од највећих у нашој новијој историји и један велики интелектуалац, али очигледно не и тако успешан политичар, нажалост. Није успео да народу за свог живота, објасни оно што је и сам вidео, знао и осећао… а што се испоставило као велика истина. Иначе је био и велики патриота, што мало њих зна, баш због тога што је имао очигледно проблем у комуникцији са народом. Свакако мислим да је велика штета што такав човек више није међу живима. Иначе узоре немам, али се људима који се политиком баве деценијама уназад, како у свету тако и код нас, доста бавим, јер никада није довољно, учити и стицати нових знања и искустава.

Доста ваших бивших колега, успешних ватерполиста је данас у политици, али на другој политичкој страни. Ко се најбоље снашао у политичком базену од бивших ватерполиста?

Сви су они били постављена лица. Кад сте постављено лице, то је једно, кад тражите подршку од народа на изборима за свој рад, то је сасвим нешто друго. Тако да се ту не бих поредио. Што се тиче њиховог рада, онолико колико сам успевао да испратим, а нисам баш превише, јер сам се бавио другим стварима, мислим да су сви мање више обављали своје послове коректно.

Извор: Недељник