Šapić: Nemam nameru da budem ničija vreća za udaranje

Između Srpskog patriotskog saveza i DSS-a postoji nešto intenzivniji i dobar kontakt, ali nikakve razgovore o koaliciji ni sa kim nisam počeo – kaže u intervjuu za „Blic“ lider SPAS-a Aleksandar Šapić.

Hoće li tih razgovora biti, kaže, videće se u periodu koji je pred nama.

Da li će kontakti dovesti prvo do razgovora, a kasnije i do dogovora, zavisiće od okolnosti.

Ukoliko se dogovorite, ko bi pored SPAS-a i DSS-a još mogao da bude u toj koaliciji? Da li je to možda Milan Stamatović?

Obično na hipotetička pitanja sa više od jedne nepoznate, ne znam odgovor. Pošto još ne znam ni da li će razgovora biti, onda ne znam ni da li ćemo se dogovoriti, pa ni da li će se još neko priključiti.

Na proslavi stranačke slave SPAS-a došao je i vaš nekadašnji politički partner Dragan Đilas. Da li je to možda početak neke buduće saradnje?

Ako mislite na neke predizborne dogovore, nije. Na slavu smo pozvali sve naše kolege, to jest sve političke aktere na srpskoj političkoj sceni. Verovali smo da tako dolikuje jednom civilizovanom društvu. Neki su došli, neki ne, ali su svi bili dobrodošli, pa i Dragan Đilas. Ništa više od toga se na toj slavi nije desilo.

Sa kim od opozicionara ste još u kontaktu?

Ni sa kim nisam ako mislite na neke konkretne dogovore, a sa druge strane sa mnogima se čujem. Prvo jer mnoge od njih znam već dugo godina, drugo, jer mislim da je normalno i logično da sa ljudima iz iste branše održavate kontakt, bez obzira na sličnosti ili razlike. Tako bi trebalo da bude u svakom pristojnom društvu.

Kada se pominje najavljen bojkot izbora, vi ste uvek u grupi opozicionara za koju se veruje da će na izbore izaći. Hoćete li izaći, bez obzira da li će oni biti vanredni ili redovni?

Oni više praktično ne mogu da budu vanredni. Redovni, kako lokalni tako i parlamentarni padaju na proleće, pa nema baš mnogo logike da će neko da raspiše izbore dva puta u tri, četiri meseca. Što se tiče izbornih uslova, oni su daleko od sjajnih, ali je istorija pokazala sledeće. Prvo, da oni nikada nisu ni bili idealni i da na tome treba, bez obzira na to ko je na vlasti, uvek raditi. Ne samo kad ste opozicija. A drugo, da u slučaju bojkota izbora, ukoliko nemate za to opštenarodnu i međunarodnu podršku, neizlaskom na izbore samo gubi onaj ko na njih nije izašao. Videćemo, do izbora ima još vremena, odlučićemo u foto-finišu. Takođe na našu odluku o izlasku na redovne parlamentrarne izbore uticaće i moja politička procena naše trenutne snage, jer nemam nameru da budem ničija vreća za udaranje. Što se lokalnih tiče, na njih ću sigurno izaći. Aktuelni sam predsednik opštine Novi Beograd, kako da ne izađem.

Danas pojedini opozicionari (Borko Stefanović, Boško Obradović)  govore o neophodnosti dijaloga s predstavnicima vlasti. Vi ste o tome govorili pre sedam, osam meseci, pa ste bili “trojanski konj”, “lažna opozicija”… Šta se u međuvremenu promenilo?

Mnogi su zbog mog potenciranja dijaloga često protiv mene koristili dosta otrovne reči u želji, valjda da steknu još neki politički poen. S vremenom su i sami došli na to isto. To i nije toliko važno. Važno je da ono što godinama govorim, a to je da bez obzira na to koliko se međusobno ne slagali ili politički razlikovali, moramo jedni sa drugima da razgovaramo, postaje polako sve zastupljenije na našoj političkoj sceni. Verujem da je to jedini pravi put normalizacije društva, a i smirivanja napetosti među političkim akterima, koja nikuda ne vodi. Sa druge strane, razgovor i dogovor su dva potpuno različita pojma. To što sa nekim razgovarate, ne obavezuje vas da se automatski i dogovorite. Ali razgovorom zato nedvosmisleno pokazujete da ste pre svega ozbiljni ljudi, koji zarad svojih političkih poena ne žele da urušavaju sopstveno društvo.

Pozivate na pristojnost, na dijalog, izbegavate sukobe. Šta nas je dovelo u situaciju da niko ni sa kim ne želi da razgovara i da imamo duboko polarizovano društvo?

Svako govori o pristojnosti, sve dok sam ne bude ugrožen. Svako bi da razgovara, ali samo ako njemu odgovara, svako bi da ne vređa drugoga, ali samo ako mu taj drugi povlađuje. I tako u nedogled. Morate da pođete od sebe i kažete – ja tako neću, bez obzira na ostale i bez obzira na okolnosti. Čak iako sam direktno politički ugrožen. Kad bi to svi uradili, sve bi bilo drugačije. Ali poći od sebe je uvek najteže u svemu, pa i u politici.

Rekli ste da se u rešavanju kosovskog pitanja treba voditi glavom, a ne emocijama, jer ćemo, u suprotnom, pevati pesme i nestajati. Podržavate li postizanje sporazuma sa Prištinom?

Voleo bih da se jednoga dana postigne sporazum o teškom kosovskom pitanju, jer nam je neophodan. I da taj sporazum bude pre svega opšteprihvaćen od većinskog dela srpskog naroda, što bi automatski trebalo da znači i da nije na štetu tog istog naroda. Takav sporazum ću uvek podržati. Bojim se samo da smo od bilo kakvog sporazuma izuzetno daleko.

Šta bi za vas bilo prihvatljivo rešenje?

Svako rešenje koje će prihvatiti većinski srpski narod, pa čak iako bih se lično sa njim manje slagao. Ono što je važno, jeste da se pred narod izađe sa što više činjenica i pusti da sami odluče o svojoj sudbini. U tom slučaju sam spreman da delim sudbinu naroda i snosim posledice njegove odluke, kakve god one bile. Tako bitne stvari moraju da imaju istinsko utemeljenje u narodu koji ovde živi, jer se tiče njihove, to jest naše sudbine.

Vaša politika nije do kraja poznata široj javnosti. Da li ste za ulazak Srbije u EU? I jeste li bliži Rusiji ili Zapadu?

Da bih komentarisao ulazak Srbije u EU morali bismo da od te iste EU imamo i poziv, a čini mi se da poslednjih godina ne samo da nemamo poziv, nego nam se jasno govori da je proces proširenja završen i da tu za nas više nema mesta. Ukoliko bi poziv došao, a pristup EU značio ono što je značio, recimo 2004. godine, a to je raspodela 356 milijardi evra novim članicama, glasao bih za to sa obe ruke i noge. Nažalost, to danas nije situacija. I pored toga što ne postoji poziv, nema ni tih benefita koji su nekada postojali. Tako da ako se ta priča ikada opet otvori, treba dobro razmisliti šta nam je u interesu, pa tako odlučiti. Što se bliskosti tiče, Srbija je oduvek pripadala zapadnoj civilizaciji i od toga niti možemo niti treba da bežimo. Od toga nisu bežali ni naši preci. Sa druge strane, nikada se ne smemo odreći naše pravoslavne braće sa istoka, a to su Rusi. Kulturne, istorijske, prijateljske i sve druge veze naša dva naroda su toliko duboke i jake, da mislim da ih niko nikada neće ugroziti.

Imali ste neprijatnu epizodu u “Utisku nedelje” sa liderom Narodne stranke Vukom Jeremićem. Nije mu se svidelo nešto što ste rekli, pa je upotrebio i modifikovao detalj iz vašeg “prošlog života”, rekavši da “ste i tokom OI u Pekingu bili bezobrazni pa vas je saigrač prebio”. Kako to komentarišete?

Svako na našoj političkoj sceni koristi metode za koje veruje da su najefikasnije da bi prezentovao ono što jeste i kakvu politiku planira da vodi. Takođe, u zavisnosti od svog karaktera i vaspitanja, trudi se da na najbolji mogući način u javnosti predstavi sebe i svoju organizaciju. I nema šta sad ja tu da se ljutim ili da mi bude neprijatno, a još manje imam pravo ili želju da to komentarišem. Da se sličan događaj, recimo, desio negde u kafani, van javnog života i očiju javnosti, on bi svakako nosio neke druge konsekvence i značajno drugačiju moju reakciju.

SPAS će uskoro proslaviti prvi rođendan. Kako ide građenje stranačke infrastrukture, koliko imate članova, odbora?

To je težak posao, naročito u okolnostima gde imate jednu tako dominantnu organizaciju kao što je SNS, sa svim resursima i sredstvima kojima raspolažu. Ako ne želite da stvarate fiktivne odbore, da biste mogli da kažete da ih imate mnogo, onda morate da se pomirite sa činjenicom da je neophodno mnogo više vremena od godine da bi vas ljudi zaista upoznali. Cilj nam je stvaranje istinske, ne lažne organizacije. Vreme će pokazati hoćemo li u tome uspeti.

Tokom nevremena pre desetak dana napisali ste na Tviteru da je “Novi Beograd poplavljen”. Mnogi su vam to zamerili, očekivali su da opština nešto uradi, a ne da javlja građanima o očiglednom.

Pa ja nisam sazvao konferenciju za štampu i na njoj izgovorio tu jednu rečenicu i onda se okrenuo i otišao kući. Onda bi vaše pitanje imalo smisla, ovako baš i ne stoji. Napisao sam tu jednu rečenicu samo na mom privatnom Tviter nalogu i to je sve. A što se tiče toga šta je opština mogla konketno da uradi u ovom slučaju – bukvalno i literalno, ništa. Sve što se moglo uraditi i što se radilo, radilo se sa nivoa pre svega Grada i Republike. Podsetiću vas da sam koliko prošle godine samostalno izašao na gradske izbore, upravo u želji da dobijem priliku da mogu da uradim za svoj grad daleko veće stvari nego što zakonski i statutarno može da uradi jedan predsednik gradske opštine. Sa punom spremnošću da za to podnesem svu odgovornost. Građani Beograda su se većinskom voljom odlučili za nekoga drugog i ja tu ništa više nisam mogao da uradim. Zbog svega toga, zaista ne vidim zašto bi meni danas bilo ko zamero zašto ne radim ili slabo radim, ono za šta niti imam zakonski osnov, niti konkretne nadležnosti, niti političku podršku.

Izvor: Blic

Piše: Ivana Mastilović Jasnić

7. jul 2019. godine