Šapić: Makar nikad ne bio vlast, političke poene neću sticati širenjem mržnje među narodom

Kako vidite rešenje kosovskog problema i da li međusobne optužbe vlasti i opozicijedodatno opterećuju tešku situaciju oko Kosova i Metohije?

Nisam siguran da se bilo šta može rešiti na način na koji danas uglavnom funkcionišu i vlast i opozicija, a ne samo kosovski problem. Ako tražite rešenje bilo kog problema time što ćete po svaku cenu optuživati jedni druge, bez obzira koliko tu ima i istine, ne pokušavajući da tražite rešenje nego opravdanje za zatečenu situaciju, onda se teško možemo izvući iz tog začaranog kruga. Nažalost, u Srbiji se tako rezonuje već duži niz godina. Umesto da se pokuša izvući najbolje, čak i od bivše vlasti, ako ste postali nova vlast. Sa druge strane da se ne optužuje apriori aktuelna vlast, ukoliko čini dobre stvari. Dakle, treba međusobno da se saslušamo, ukoliko želimo dobrobit društvu i državi u kojoj živimo. Što se tiče samog kosovskog problema, teško je naći odgovor. Na srpskoj političkoj sceni već dugi niz godina, postala je neka praksa i deo standardnog ponašanja, da kad god te nešto pitaju, ne smeš nipošto da kažeš da ne znaš odgovor. Jer, onda znači da nisi dovoljno pametan. Dakle, ja možda nisam dovoljno pametan, pa onda nemam problem da kažem da postoje situacije u kojima ne znam ili nemam barem dovoljno informacija, da bih na kvalitetan način mogao da dođem do nekog zdravorazumnog rešenja.

Iz onoga što znate, ima li rešenja na vidiku…?

To je vekovni problem, ali su se okolnosti kroz vekove menjale i to je činjenica. Upravo zbog toga i mislim da ima jedna stvar sa kojom se ne slažem, a vidim da se često koristi u terminologiji kada se pominje problem Kosova. Mislim da termin koji se ovde često koristi, uopšte ne postojiu svetskoj politici, a to je – KONAČNO. Nema konačno. Od kada postoji svet, nikada ništa nije bilo konačno, pa tako ni danas sve što se dešava nije konačno. Osim ako svet za par desetina godina ne bude nestao, ali i tada ne mora da znači da je ovo danas, konačno. Iz ovih razloga ne želim taj termin da koristim kada pričam o Kosovu. Znamo da je kosovski problem vekovni, ali isto tako znamo da su uvek bile različite okolnosti. Da bi danas bio u stanju da kažem šta je ono što bi bilo najobjektivnije, najbolje i najrealnije za srpski narod, morao bih, zaista, da imam uvid daleko, daleko više u stanje stvari, ne samo danas na KiM, nego barem u dešavanja poslednje dve-tri decenije, vezano za taj deo naše države. Mislim da i ljudi u Srbiji nisu dovoljno upućeni da bi imali ispravan i racionalan stav po pitanju Kosova i Metohije.

Pre par meseci Vuk Jeremić je pozvao na rušenje Vučića naglašavajući da ga treba lomiti uz pomoć spoljnog faktora na Kosovu jer, kako je rekao, tu je najslabiji.Da li tako rade odgovorni političari i da li treba optuživati isključivo sadašnju vlast za stanje na KiM?

Izuzetno vodim računa šta izjavljujem i mislim da najveći deo ljudi u opoziciji i dobar deo ljudi u vlasti uopšte ne vode računa šta govore. Ne razmišljaju o posledicama onoga što izgovaraju. Ponosan sam što nemam problem da danas razgovaramo o mojim izjavama, prošle godine ili svih prethodnih godina, bez obzira na okolnosti. Političari kod nas imaju problem da odbrane šta su govorili prošle nedelje, a kamoli nešto ranije, ali ih to ne sprečava da i dalje ne mere svoje reči. Istovremeno, neću da se bavim izjavom Vuka Jeremića ili bilo koga drugog. Pokušavam, zaista, da budem racionalan i zdravorazuman. Što se tiče Kosova, da bi srpski narod mogao da ima mišljenje o jednoj tako delikatnoj, vekovnoj temi, mora dobro sagledati okolnosti, kako kroz istoriju, tako i danas. Realno sagledati koliki nam je manevarski prostor u kojem se krećemo. Kosovo je bilo nekada deo Otomanske imperije, pa deo Srbije, pa deo Kraljevine Jugoslavije, pa SFRJ, pa SRJ, pa opet Srbije i sada i ne znamo tačno šta je. Mi kažemo da je naše, Albanci da je njihovo. To su jednostavno okolnosti na koje nikada nismo uticali samo mi. Uvek su, pre svega, na okolnosti uticale geopolitičke situacije i interesi velikih sila, a onda u zavisnosti od znanja, umeća, mudrosti i malo sreće uspevali smo da to područje imamo više ili manje, pod našom kontrolom. Podsetiću vas samo da mi danas imamo Severnu Makedoniju, koja je nezavisna država od 1991. godine, na kojoj nisam siguran da imamo išta manje svetinja nego na kosovskoj zemlji. Tu su i Crna Gora i BiH, ali to više niko ne dovodi u pitanje. Zato što je neko u Jajcu 1943. odlučio da su granice ovakve ili neki Badinter 1991. rekao to su takve granice i sada je to kao sveto slovo. Dakle, hoću da vam kažem da ne može da bude jedini argument „srpske svetinje“. Svetinja srpskih ima i u okruženju, a ne samo na Kosovu. Mislim da srpski narod zaslužuje tačnije podatke i informacije o Kosovu i Metohiji. Barem ono što se dešavalo poslednjih dvadeset ili trideset godina i šta je jasan stav velikih svetskih sila na temu posledica naše odluke o Kosovu, zato što mislim da je jako manipulisano sa tim stavom. Svedoci smo da su u poslednjih dvadeset godina ovde bili svi svetski zvaničnici izuzevši predsednika SAD. Uvek daju izjave bez određenog stava na tu temu.

Stav zapadnih zemalja postoji od 2008. godine kada je Kosovo proglasilo jednostranu nezavisnost, 84 države su ga odmah priznale kao nezavisnu državu, od toga 23 evropske zemlje od 28 članica EU. Zar to nije stav?

Imamo stav šta se njih tiče, ali nemamo šta se nas tiče. Jer, niko nam nije rekao iz međunarodne zajednice, mi od vas očekujemo to, to i to.

Zar svakodnevno ne govore, uz to šta su priznale nazavisnost Kosova, da nema promena granica, da nema povratka na pređašnje stanje, da je neophodno potpisati pravno obavezujući sporazum, neometanje Kosova u međunarodne organizacijei šta to sve znači?

Tačno da kažu ukoliko uradite to, to i to, mi ćemo ovo i ovo, a ukoliko ne uradite, biće ovako i ovako. Kada nam to budu rekli srpski narod će da donese sam odluku. Mi nemamo to. Dešava se manipulacija i tu je ključ svega. Na ovim prostorima će živeti naša deca, pa odluku o ovim prostorima mora da donesu ljudi koji ovde žive. Nije fer da o tome odlučuje bilo koji pojedinac, pa makar doneli najpogubniju odluku po sebe. Ali, jako je teško od jednog naroda da tražiš da donese odluku, kada ne zna koje su posledice te odluke. Ajde da počnemo od najbanalnijih stvari. Ako vam neko kaže treba da se odreknete svog prezimena ili ćemo vam smanjiti platu. Ti kažeš, smanji platu neću se odreći prezimena. A ukoliko kaže uzeću ti dete, ti kažeš uzimaj i prezime i sve samo mi dete ne diraj. Nije dakle pitanje koji je naš stav na temu Kosova, već je pitanje koje mogu da budu posledice toga stava. Mislim, da bi oni koji vode Srbiju i danas i sutra na tome trebalo da insistiraju. Velike sile nisu fer i zato je još manje fer zahtevati od srpskog naroda da u takvim okolnostima donese konačno rešenje. Zato ja nemam rešenje za Kosovo i Metohiju pod ovim okolnostima.

A, da li su velike sile iskrene u kritici prema Prištini zbog uvođenja anticivilizacijskih taksi Beogradu i imaju li po vama mehanizme da nateraju Prištinu da ukine taksu?

Mi to isto ne znamo. Naravno da imaju mehanizme da to urade. Uvedite im sankcije i oni nestanu za tri meseca. I Rusija je u problemu zbog sankcija, a ne neka mala zemlja. Ali, činjenica je da u poslednjih trideset godina nismo imali situaciju da Srbi imaju neku vrstu nesporazuma sa nekim narodom u regionu, oko bilo čega, a da kao u poslednjih šest meseci opšte javno mnjenje, evropsko i svetsko, je na strani Srba. Kao što je sad slučaj na primeru taksi. I to je činjenica. Da li su uspeli da ih ubede, vidimo da još nisu, a da li žele da ih ubede, eto još ne znamo. Međutim, danas prvi put kažu Srbi su u pravu, ukinite takse. Nikada nismo čuli za 30 godina Srbi su u pravu za bilo šta. Dakle, i to je nešto novo. Da li oni žele ili ne žele, ne mogu da čitam misli. Mi uvek polazimo od pretpostavke da Albanci ne bi nikada uradili ništa da negde nemaju zeleno svetlo. Ali svi ljudi su skloni greškama, pa i Albanci. Videćemo da li je ovde u pitanju greška ili nešto drugo.

Briselski dijalog je pokrenut 2011.godine od strane prethodne vlasti,a 2013. podržalaga je sadašnja vlast i opozicija u parlementu Srbije. Zašto su sada nesuglasice između vlasti i opozicije zbog Briselskog sporazuma?

Pitajte njih. To je danas dobro pitanje koje svi preskaču. Skoro ceo parlament, preko 90%, je 2013. godine glasanjem, dalo podršku Briselskom dijalogu. I vlast i opozicija. Niti sam sedeo u skupštini, niti sam bio na visokoj funkciji tadašnje opozicije, niti sam glasao. Tadašnja vlast 2013. godine na čelu sa Dačićem kao premijerom i tom vladom,je ušla u Briselski sporazum, ne samo sa podrškom svojih poslanika u parlamentu, nego sa skoro apsalutnom podrškom preko 90 posto poslanika. Znači, celokupnom srpskom javnosti, ako se gleda kroz parlament i poslanike. Sve što se implementiralo nakon 2013. godine je imalo legimitet upravo tada od poslanika koji su digli ruku. Čak imate izjave u tom momentu tadašnjih lidera opozicije koji kažu, stavljamo moratorijum od dva meseca na bilo kakva dešavanja, sugestije ili kritike, da ne bi otežavali aktuelnoj vlasti ulazak u briselske pregovore itd. Sve ono što danas opozicija zamera vlasti, je ono za šta su im tada dali zeleno svetlo, a to je da implementiraju Briselski sporazum. A u njega spada i ukidanje srpskih institucija i uvođenje policije, sudstva, integracije, dobijanje pozivnog broja i sve ono što piše u samom sporazumu. Zašto to nekome tek danas smeta, pitajte njih, ne mene, pošto mene ni tad niko nije pitao, ni da li mi smeta ili mi ne smeta. Ovde niko nema dovoljno dostojanstva da kaže, pa jeste i mi smo bili za to, ali smo možda pogrešili. Ne, ovde se svi prave ludi i čekaju da se sve zaboravi. Ispada sada, da u stvari niko nije bio za Briselski sporazum. E upravo tako se urušava naše društvo. Tako ponižavate rođeni narod. Uništavate još više, ovu već jadnu zemlju. Uvodite stanje koje je potpuno ravno šizofreniji, gde svako svakoga napada da bi prikrio sopstvene laži i dovodi zemlju u atmosferu polugrađanskog rata. Ne želim u tome da učestvujem. Ja sam čovek pre svega, kosmopolita. Prošao sam ceo svet. Živeo i na Istoku i na Zapadu i zaista mislim da ljude ne treba meriti i deliti, ni po veri, ni po naciji, već po onome kakvi suštinski jesu, dobri ili loši. Ali složićete se, da niko ne može da mi zabrani da svoj rođeni narod volim više nego druge. Pri tom nikoga ne mrzeći. Pa ne mrziš ni komšijsku decu, ali svoju ipak voliš najviše. Tako i ja volim svoj narod i neću da učinim ništa šta može da načini štetu srpskom društvu i svom narodu, pa makar nikada ne bio ni na jednoj visokoj funkciji u srpskoj politici. Ja na to nemam prava. Zato se i trudim da po pitanju određenih stvari ne reagujem onako kako bi trebalo, po političkim nepisanom pravilu u Srbiji, a to je: “Ako je ovaj protiv tebe onda ga uvek napadaj iako nekad nešto dobro radi, a ako je ovaj “za tebe”, uvek ga podržavaj, iako u nečemu pogreši”. E vidite, ja tako neću. Zato što je meni na prvom mestu interes srpskog društva i ovog našeg jadnog i napaćenog naroda, sa kojim manipuliše ko i kako stigne u zavisnosti od trenutnog stranačkog interesa. Ja neću nikad učestovati u tome. Zato kažem i fer je da se kaže. Briselski sporazum aktuelna vlast implementira na osnovu podrške koju je dobila od skoro celokupnog srpskog parlamenta 2013. godine. Na prste jedne ruke da izbrojimo one koji su glasali protiv Briselskog sporazuma. To je tačno i to se ne dovodi u pitanje. Šta ima više da diskutujemo o Briselskom sporazumu koji je potpisan. Možemo da diskutujemo, da li su ga Šiptari ispunili ili nisu. E sada zašto kada vidiš da neko ne ispunjava svoje obaveze se i ti ne zaustaviš, je dosta logično pitanje? Nije baš mudro da mi ispunimo sve, a oni ništa. Nemam toliko znanja u ovom momentu iz te oblasti da bih rekao da li je Briselski sporazum dobar ili loš. Ali, pretpostavljam da nije baš bilo puno izbora u momentu kad je potpisivan.

Po vašem viđenju postoji li ikakav način da se nađe konsenzus i zajednički imenitelj oko elementarnih državnih i nacionalnih interesa?

Upravo ovo šta ste vi sada rekli, suština je i razlog mog ulaska u nacionalnu politiku. Makar platio političku cenu, spreman sam da o tome javno pričam i govorim. Smatram da nema ozbiljne budućnosti za jedan narod bez sloge i jedinstva. To možemo videti i na drugim primerima, ako pogledamo oko sebe. Jevreji nisu velik narod, ali su uspeli da se spasukroz svoju istoriju iz daleko težih situacija nego što su naše, samo zahvaljujući tome. Ili na primer kod Hrvata i Albanaca, postoje stvari koje se kod njih ne diskutuju kada se radi o nacionalnom i državnom interesu. To su recimo pokazali i Srbi u Republici Srpskoj. Oni su imali isto među sobom konflikte najširih razmera, ali kada je bio ugrožen interes svih Srba u BiH, oni su se skupljali odmah i svi kao jedan zauzimali jedinstven stav. Ajmo malo da se za početak da se ugledamo na našu braću iz Republike Srpske, ako nećemo na Albance ili Hrvate. Oni su umeli u datim momentima da budu jedinstveni. Sigurno je da, da bi se došlo do nacionalnog konsenzusa na određenu temu, da u datom momentu verovatno formalno profitira onaj ko je na vlasti. Međutim, dugoročno gledano, profitira srpski narod. Zato što je vlast promenjiva. Jednako zameram i vlasti i opoziciji na tu temu. Zato što mislim da vlast, bez obzira na neretku i značajnu zluradost od strane opozicije, po pitanju tih stvari, mora da pokaže toleranciju i da na svaku zluradost odgovori – dobro ajmo zaista da sednemo i razgovaramo. Svesni smo da ste kao opozicija isfrustrirani, jer nemate vlast, tako je svugde u svetu, ali ajde da pokušamo da sednemo i razgovaramo. Vlast poziva vraćanje u parlament. Apsalutno podržavam to. Ali, oni su zaboravili da su taj isti parlament upravo oni obesmislili prethodnih godinu i po dana, sa čuvenim amandmanima i još čuvenijim zvoncem. Nije ga obesmislila opozicija, obesmislila ga je vlast. Sami sebi prave amandmane da bi ukrali vreme i onda te amandmane povlače. Pa to nema ni na filmu. Onda reci-pogrešili smo. Ko god je smislio te amandmane, napravio je grešku i idemo dalje. Ajde sada da otvorimo temu Kosova i pričamo o njoj šest meseci ako treba. Naravno, i opozicija pravi svoje greške. Ako pričamo o nacionalnom interesu onda ne možemo da gledamo ko je sad na vlasti i ko će trenutno politički profitirati, jer ovde bi pričali o bar stogodišnjem planu. Daj da postignemo nacionalni konsenzus za pravac kojim će ići srpski narod na ovim prostorima. Za odnos prema srpskom narodu u Crnoj Gori, BiH, u Makedoniji… Mi ne možemo bez toga. Ne možemo da pravimo stogodišnju strategiju, a bavimo se petparačkim stvarima. Da li je ovaj reko ovo ili ono. Ovde se radi o delu naše teritorije, o opstanku srpskog naroda. Svakim danom sve nas je manje i manje. Odlaze ljudi u Evropu iz celog regiona trbuhom za kruhom. Da li je moguće da ovde postoje ljudi koji žele da se predstave kao ozbiljni političari, kao aktuelni državnici ili budući državnici koji treba da vode računa o našoj deci, našim unucima, našim pokolenjima, a onda im smeta da li je ovaj rekao ovo ili je onaj rekao ono. Moramo malo da se upristojimo vratimo se u institucije i vratimo dostojanstvo parlementu koje je oduzeto od vladajuće većine. E to je ono gde se ja ne slažem ni sa jednim ni sa drugim. Na primer, bez obzira što mislio o nekim pojedincima u Upravi grada Begrada, ne mogu da kažem da nisu uradili i neke stvari koje bih i sam isto uradio. Mora se reći, ovo je dobro, ovo nije dobro. Moram i da podržim nešto. Čim podržim nešto odmah mi kažu da radim za vlast. Čim kažeš nešto protiv, odmah postaješ državni neprijatelj. Stanite malo. Nije sve u životu crno-belo. Čekajte, polako.

Vi ste podržali Olivera Ivanovića pred izbore na KiM i bili u stalnom kontaktu sa njime sve do tragedije i ubistva. Šta mislite koji je motiv, ko je mogao da ubije Olivera Ivanobića i da li je primerena ovolika zloupotreba te tragedije?

Ja sam i pre neki dan govorio o tome i mogu samo da ponovim i neću reći ni reč više zato što nemam nikakve informacije. Kada sam došao dole postao sam svestan situacije i tenzija koja je tada vladala pred izbore. Zaista je bilo nezamislivo, toliko tenzije između Srba. Tada sam tek shvatio koliko je dole napeto. Teško mi je sve palo,jer je ipak to moj narod, bez obzira da li je za ovu ili onu stranku. Mislim da je to teško padalo i Oliveru. Ne samo zato da li su za njega ili protiv njega, već je atmosfera bila zaista napeta. Znam da mi je i tada govorio da nije dobra ova tenzija. Mi moramo da se smirimo itd… Otišao sam posle toga, a izbori su prošli. Nakon izbora dolazio je kod mene i bio je dosta razočaran. Nije mi delovao da u tom momentu zna tačno šta i kako dalje. Imao je na leđima veliki balast procesa koji je trajao protiv njega i zato mi je krivo šta su danas svi zaboravili u kakvoj se situaciji nalazio taj čovek i pre tih izbora i nakon izbora. Zaista sam zapanjen odakle mu snaga da uopšte ulazi u izbore u situaciji u kojoj se nalazio. Gde ne zna da li će Šiptari da ga osude na 20 godina zatvora. Stajao mu je mač nad glavom za neke optužbe za koje, duboko verujem, su bile lažne. Čak su i mnogi Albanci svedočili u njegovu korist. Ta kampanja za predsednika opštine severne Mitrovice je bila takva, da stvarno mislim da nikome ne treba da služi na čast. Možda nisu ni bili svesniu tom momentu kako je to izgledalo. Ali je prošlo i sad je gotovo. Tamo je on imao neke svoje probleme kako političke tako i lične. Čovek koji se sada i u srpskoj i u albanskoj javnosti pominje kao glavni osumnjučeni, taj Radojčić, niti sam ga video niti ga poznajem, ali znam da Oliver sa njim nije bio u sjajnim odnosima kako u političkim tako i nekim ličnim. Meni je, moram da vam priznam, prosto nezamislivo da u momentu kada prolaze izbori kako prolaze, kada Oliver evidentno nije dobio ni približno glasova koliko je očekivao, kada Srpska lista pobeđuje i formira vlast i kreće život nekim svojim tokom, da onda nakon par meseci neki Srbin ili neko sa te strane ubija Olivera na pragu stranke, simbolično politički. Jer nije slučajno ubijen na pragu stranke, a potom se pali auto na 500 metara dalje itd. Da ste mom sinu od šest godina rekli ajde napiši mi scenario, da neko nekoga ubije, a da izgleda očigledno ko je, napravio bi ga baš tako. I da se onda kao taj koji ga je ubio još nada, da to niko neće otkriti. To je prosto nezamislivo. Osim, da taj neko to zaista i nije uradio. Ja stvarno mislim i verujem, iako nemam nikakav dokaz za to, da srpska ruka nije ubila Olivera Ivanovića. Ono što mi još daje za pravo da tako verujem, je činjenica da je već prošlo godinu i po dana, a ništa se ne događa oko otkrivanja ubistva. Istražni albanski organi vode slučaj. Oni su izlazili na uviđaj i pribavljali dokaze. Pa gde su im dokazi. Bilo kakav dokaz za bilo šta. Nema ga. Uhapšeno par Srba, ali i dalje dokaza nema. Nakon tog ubistva ovde se zaista digao deo opozicije. Oliver Ivanović da može da gleda odozgo rekao bi, “da mi je ova popularnost kada sam bio živ, ne bi imao problema u životu nikad”. Oliver se bavio politikom dvadeset godina, i u Srbiji se za sve to vreme, malo ću iskarikirati, nije tri puta spomenulo njegovo ime. A Oliver Ivanović je prvi stao da brani severnu Mitrovucu kad je bila ugrožena. Oliver Ivanović nikad nije hteo da napusti Kosovo i preseli se u Srbiju. Oliver Ivanović je godinama smatran za jednog od najčasnijih , najpametnijih i najhrabrijih Srba sa Kosova, koji je uvek bio uz srpski narod na Kosovu kad god mu je bilo najteže, bez obzira na njegovo političko opredeljenje. I tek sada kada je ubijen Srbija se setila da je Oliver Ivanović postojao. I ne samo to. Nego ubijeni Oliver Ivanović postaje simbol. Čega simbol? Simbol borbe zahvaljujući kojoj neki treba da dođu na vlast ili se drugi na njoj održali. Što nisu došli da mu pomognu kada je bio u zatvoru? Onoga momenta kada je on ubijen, nema njemu više pomoći. Tada možeš samo da mu odmogneš, odnosno njegovoj porodici, bližoj, daljoj itd. Iz poštovanja prema njemu ja više nisam hteo o tome da pričam. Prekinuo sam kampanju sedam dana i nisam hteo jednu jedinu reč da kažem. Naš dogovor je bio da ja podržim njega na izborima u Mitrovici, a on mene na izborima u Beogradu. Ja to nikada nisam izgovorio. Evo sada to prvi put govorim vama. On je ubijen dva meseca pred te nesrećne izbore u Beogradu.

Da li vam se Oliver žalio i da li se osećao ugrožen od nekoga?

Ja uopšte nisam osećao da se on bojao, ali je bio pod velikim pritiskom. Moj utisak je bio da je on osećao da se na njega vrši pritisak, ali nisam imao utisak da se plaši za život. Nisam stekao utisak da se bilo koga plaši. Mi smo odlazili zajedno u Dečane, Gazimestan i dva dana se nismo razdvajali. Nisam imao utisak da se Oliver boji za život, ali je bio svestan tenzije koja se stvara među Srbima. Barem sam ja tako zaključivao. Smatrao je da nijedni izbori nisu vredni srpske svađe i da Srbi treba da budu mnogo jedinstveniji, bez obzira na različitosti. Da ne smemo da dozvolimo da Albanci likuju na odnosu među nama i na nejedinstvu srpskog naroda.

Da li na vas deluje uvredljivo kada ljudi koji ga nisu ni poznavali ili ga jedva poznavali sakupljaju političke poene na njegovom ubistvu?

Vređaju, oni koji ga nisu poznavali i oni koji mu se nisu našli kad mu je bilo teško, a danas se predstavljaju kao njegovi prijatelji ili pak oni koji to predstavljaju kao simbol borbe ovde protiv nečega. Kao što me jednako vređaju i oni koji su mu ozbiljne probleme pravili za života, a kao danas iskazuju veliko poštovanje za ono što je radio. Dajte bar malo dostojanstva, pa makar ćutite. Time ćete ga više poštovati. Jer, ako ste tada pogrešili, daj bar sad stanite. Tako da me vređa i jedno i drugo. Gledao sam i ljude koji su brutalni prema njemu bili u toj kampanji, a danas se kao bacaju u raku za njegovim kovčegom. Tako da svaka zloupotreba njegovog imena me danas vređa, vređa zdravu inteligenciju i zato u tome nisam hteo da učestvujem. Nisam pričao o Oliveru puno, baš zbog svega što sam prethodno naveo, ali su me u poslednje vreme dosta pitali, a i mnogi su prešli zaista granicu ukusa koristeći njegovo ime, pa sam onda rekao par reči. Tako da ću se truditi da ubuduće o tome što manje govorim. A to bih i drugima preporučio. Pustite ga nek počiva u miru. Sutra ako budemo imali neke dokaze, zvanične dokaze kako je ubijen, ko ga je ubio, zašto ga je ubio, onda možemo da pričamo i o političkoj pozadini ubistva i da vidimo ko stoji iza svega i koji je bio motiv njegovog ubistva. U istrazi, u kojoj pri tom ne mogu da učestvuju srpski organi, koju vodi albanska strana i o kojoj nas ništa ne obaveštavaju mi koristimo u političke svrhe. To je jeres koji ide Prištini na ruku. Idem samo zdravom logikom.

Vama zameraju šta ne učestvujete u protestima opozicije…?

Ja sam kristalno jasan bio od prvog dana što se tiče protesta. Prvo, najveći broj stvari zbog zbog kojih ljudi protestuju treba promeniti i tu apsolutno nemam nikakvu dilemu. Tu su između ostalog, neravmnomerna zastupljenost u medijima sa nacionalnom frekvencijom, javni servis, obračuni sa neistomišljenicima preko tabloida, privelegovanost određenih stranaka u raspodeli novca itd. To su sve stvari o kojima sam govorio godinama unazad, kad god imam priliku i u vremenima kad su mnogi koji sebe danas nazivaju „pravom opozicijom“ politiku napuštali i radili neke druge stvari. E sad, da li o problemima u društvu treba da se govori. Treba da se govori. Da li razumem obične ljude koji su izašli, da šetaju. Razumem ih. Da li mislim da su tamo civilizovani i pristojni, najveći broj ljudi. Jesu. Nisu pravili nikakav nered i nisu bili nasilni. A da li su se pojavili neki ljudi sa kojima se ja ne slažem, pojavili su se. I da li su izgovarali stvari iza kojih nikada ne bih stao. Jesu. E zato mene lično nije bilo na protestima. Jer, ako želite da se bavite ozbiljno ovim poslom ne možete da budete negde gde ne znate šta će ko da kaže i izgovori u vaše ime. Mi nismo našim članovima zabranili da idu na protest. Mnogi su išli i šetali. Ali, lično kao neko ko je prvi ispred naše organizacije i ko predstavlja simbol naše politike, moram da imam posebnu odgovornost prema svakom svom potezu, a ne da stanem ispod kamiona i čekam šta će glumac, pevač, istoričar, političar, da kažu u moje ime. To ne mogu. Protesti ni u jednom momentu nemaju jasnu formu sa jasnim zahtevima, da se zna ko se tu pojavljuje i koji je njihov cilj. Zahtevi su bili toliko široki bez ikakvog konkretnog smisla, da smo danas došli nakon šest meseci, da je broj ljudi tamo sveden na minimum. Tu je šetalo i par desetina hiljada ljudi, po celoj Srbiji, pa gde su ti ljudi danas. Vi pitate mene što nisam bio tada, a što ne pitate ove što su išli, što više ne idu? Taj bi odgovor bio interesantan. Njih je sramota da idu dalje, što znači da je moj stav bio ispravan, a ne neispravan. Ali opet ne dovodim uopšte u pitanje i zaista veliki broj zdravorazumnih zahteva, koji su nažalost ostali u senci ovih besmislenih. Pa vi tražite da vam se povuče predsednik Republike sa te pozicije na koju je neposredno izabran, na izborima na kojima je dva miliona ljudi glasalo za njega. Na izborima koje su svi priznali. I onda izađe da protestuje par hiljada, pa čak i par desetina hiljada zbog raznih stvari, zbog kojih su uglavnom u pravu, a vi kažete da je to razlog za njegovu ostavku. Pa vi obesmišljavate politički život u Srbiji. Onda svaki sledeći zahtev koji može da ima smisla, gubi smisao.

Izvor: Jedinstvo

Piše: Rada Komazec

13. maj 2019. godine