Шапић: Поносан сам на сваку ствар коју сам урадио у Београду

Можете га волети или не волети. Можете га чак и мрзети, али му не можете оспорити да доследно стоји иза својих ставова и речи, чак и када они одударају од већинских.

Александар Шапић, први човек привременог органа града Београда и нови-стари градоначелник ако његов СНС победи на изборима у престоници 2. јуна, за лист Ало говори о актуелним политичким питањима, али такође открива и неке детаље о себи о којима раније није причао.

Какав резултат очекујете на изборима 2. јуна?

– Нисам неко ко је икада прогнозирао резултат избора. Мислим да је то незахвално и фокус одлази у правцу у ком не треба да idе. Трудио сам се да кроз читаву своју политичку каријеру, која сад већ и није тако мала, свих ових 14 година, да се заиста бавим стварима на које могу да утичем и шта је то што могу да урадим за људе чије сам поверење добио. И овог пута ћу бити фокусиран на то.

Хоће ли Александар Шапић присуствовати отварању прве линије метроа као градоначелник?

– Волео бих. То би значило да смо добили довољно поверење људи да formирамо следећу градску управу и да будем први међу једнакима, а онда и да смо успели да 2028. завршимо прву линију метроа. За сада се држимо рокова. То је један од највећих, ако не и највећи капитални инфраструктурни пројекат у последњих 50 година. И то није само београдски пројекат, то је српска ствар. Мислим да чак и ако дође до пробијања рокова од пар месеци, то је тривијално, подсетићу вас: Будимпешта има метро већ 130 година. Ми овде причамо о метроу од Другог светског рата, ми смо данас први пут дубоко загазили у реализацију тог пројекта. Засад све idе у року, чак и та друга линија idе својом динамиком, она би требало да буде готова до 2030. Волео бих, али у сваком случају, ако то не буде Шапић, биће неко други.

На шта сте најпоноснији када погледате иза себе, везано за град Београд? А шта вidите кад погледате испред?

– На све сам једнако поносан. За сваку ствар коју сам урадио и коју треба да урадим сам максимално посвећен и огромну енергију улажем. Негде је ишло лакше, нешто је ишло теже, у нечему сам успео, у нечему нисам, али нисам делио ствари на важне и неважне. То сам научио још док сам био председник општине на Новом Београду. Једна клупа испред зграде некој баки коју ћете да средите или неки тобоган за неко дете њима може да значи више него стотину мостова које направите. Она не idе нигде, живи у свом крају годинама и та клупа, где ће да се одмори, њој је много важнија него било шта друго. Са друге стране, велике инфраструктурне ствари подижу квалитет живота у граду, ту су мостови, саобраћајнице… Да ли би неко други могао боље? Сигурно да би, али ја од овога боље не бих могао.

Ваш СПАС је комплетно прешао у СНС, јесте ли осетили неку опструкцију или негативност усмерену ка вама од када се то десило? Да ли вас је неко доживео као конкуренцију?

– Ми смо угасили странку, не знам да ли су баш сви чланови и симпатизери прешли у СНС. Подсетићу вас, ми смо након само годину и 20 дана постојања ушли у парламент, само три странке су тад ушле: СНС са коалиционим партнерима, СПС са својим коалиционим партнерима и ушао је СПАС, самостално потпуно. Нико више. Има опструкција, то је логично, увек се неко осећа угрожено. Ја сам, подсетићу вас, у лето 2021. обишао целу странку, не знам да ли је ико то урадио у тако кратком периоду. Те 2021, са Дарком Глишићем, мислим да сам био у 50 градова, где су долазили сви околни одбори, цела странка. Преко 20.000 људи сам срео за та три месеца, није то нимало лако, разговарао са тим људима, добио њихову недвосмислену подршку. Са друге стране, ови који опструишу, то су вам углавном поједини функционери, који не могу да победе на своје име ни у свом улазу, они су постављена лица од стране странке и захваљујући томе и могућности да су на високом положају, мисле да су политичари, а у ствари су само политичке бирократе и функционери. Е само такви мене углавном опструишу. Али они и ја нисмо иста раван. Ја сам човек за ког се гласа, који је на своје име побеђивао и ту исту српску напредну странку, а они су само постављена лица. Није политичар свако ко се бави политиком, formално само јесте, али велика је разлика. Они у мени не изазивају нервозу, осим сажаљења и мало гађење, јер нисмо упоредиви.

Не прође ни неколико дана а да неки од опозиционих медија не објави да су односи између председника Вучића и вас затегнути. Па јесу ли?

– Свега сам се наслушао и начитао за ових пар година. С њим никад нисам имао ниједну свађу. Да ли смо увек исто мислили? Па нисмо, да мислимо исто, онда бих ја био његов политички клон. Али заиста никад нисмо имали ниједну чак ни непријатну ситуацију. Постоје ствари којима се ја бавим у које се он заиста никада није мешао, у 99% ствари, знао сам ја да га окренем и питам шта мисли о нечему. Он чак никада није звао да инсистира на било чему, иако се можда стиче другачији утисак. Ја сам овде дошао са јасном референцом и резултатима бављена локалном политиком, што би се рекло „мало сам и побеђивао тај исти СНС“ на Новом Београду, зато су ми ваљда и дали прилику, као у фудбалу кад дате гол Реал Мадрidу, онда вас они зову следеће године. СНС јесте то на овим просторима и ја ту јесам дошао као неко кога је препоручио његов рад, а не зато што сам породични пријатељ са породицом Вучић или не знам шта друго. Имамо здрав однос и слободу. Да је другачије, не бих био ту, верујте. С њим разговарам поштујући апсолутно његов политички ауторитет и све оно што је он урадио јер ја мислим да је он, као што сам и рекао пре пар година, суштински први idеолог нове, модерне Србије, родоначелник нове српске политике. Мислим да је то највећи комплимент који могу да му дам. И сама чињеница да сам спреман да потпуно станем иза националне политике коју он данас репрезентује и креира, мислим да је и више него јасна и довољна да покаже какав однос ми имамо. А сад да ја сваки дан нешто вичем, Вучић је ово, Вучић оно, ја то не могу стварно.

Рекли сте да, док сте градоначелник, зграде градске управе неће бити у дугиним бојама или са ЛГБТ заставама. Да ли вам је неко директно замерио на таквим изјавама и да ли је било притисака на вас по том питању? Одавде, од странаца…

– Било је притисака. То је просто та агенда. Ниједног тренутка нисам дискриминаторски настројен према људима хомосексуалне оријентације, апсолутно не, и град Београд је све урадио да би њима омогућио што је до града да могу да одрже своју манифестацију, али сам само јасно поставио границе преко којих не idем. Рекао сам шта мени смета. Био бих против такве манифестације на такав начин да на њу излазе и хетеросексуално опредељени људи, када би се тако понашали, шетали голи по улици, неприкладно понашали у јавном простору током те параде. Мислим да је то неумесно. А што се тиче слободе, немам ништа против тога, међутим, и они морају да поштују моју, нашу слободу. Идем на Београдске дане породице, то је моје право. Ја мислим да добар део тих организација доноси већу штету тим људима него корист. Јер да би се одбранили од агресивних, они постају агресивни, претерују у томе.

Ал џазира је објавила текст у којем каже да некада најбољи ватерполиста света „функцију покушава освојити екстремном шешељевском реториком, односно величањем четништва“. Да је ово интервју за Ал Џазиру, шта бисте им одговорили?

– Не знам шта би им одговорио Зоран Ђинђић, рецимо. Да ли је он неко коме би то замерили. Ја сам 1997. имао 19 година кад је он са овог здања скинуо петокраку. Веронауку у школу уводи 2002. Његова влада је спремала да се равногорски покрет изједначи са партизанским. Шта ту има лоше? Друго, изједначавање четника са усташама је директна последица комунистичке пропаганде после Другог светског рата. Равногорски покрет је проистекао из југословенских официра тад, један од првих антифашистичких покрета у Европи, заједно са партизанским покретом и НОБ. Они су се борили против окупатора, а усташе нису. Питао бих Ал џазиру зашто не пишу о Ђинђићу тако. Али њих истина не интересује.

Да треба читаоцима да вас представим у једној реченици, која би то реченица била?

– Тешко питање, шта год да кажем. Мислим да је мој живот довољно јаван, отворен од моје 15. године, кад сам први пут заиграо у сениорској конкуренцији. Мислим да са мном знате на чему сте. Ето можда је то та реченица. са мном људи знају на чему су и без обзира на приче, лако им је да донесу закључак, не мислим само на позитиван него и на негативан, али јасно им је шта имају испред себе. Са овим другима нисам сигуран.

Радили сте доста дуго са Драганом Ђиласом. Има ли нешто из тог периода о чему никада нисте говорили, иако сте са његове стране доживели последњих година много напада?

– Од 2010. до 2012. сам био заједно са њим, онда сам већ отишао на Нови Београд, а он је остао градоначелник до 2014. Има пуно ствари о којима нисам причао, постоје ствари о којима се прича и оне о којима се не прича. Подсетићу вас да ни о ДС ни о Ђиласу годинама нисам говорио, нисам ни име изговарао. Постоје, поновићу, неки животни кодекси, које ја имам, за разлику од њега и неких других. О бившима нема потребе да говорите негативно јер чињеница да су бивши довољно говори сама за себе. Ту мислим на бивше супружнике, бивше пријатеље, бивше сараднике. Они су ти и он је тај који су мене из године у годину почели да прозивају, али ја ни дан-данас не желим да пређем ту границу. Још те 2018. године, он зна добро да сам ја њему то рекао, да у Скупштини града може само он да дигне руку за мене, а ја за њега нећу гласати. Али он то никад није рекао јавно, рекао је нешто друго. Начин на који је спроводио кампању против мене, пласирао лажи на један латентан начин, па све дубље и дубље, нека служи њему на част. Ничега се што сам радио као помоћник градоначелника не одричем нити се ичега стidим.