Шапић за „Информер“: Одувек сам знао да ћу имати два сина

Александар Шапић остварио је све што је икада зацртао у животу. Као мали је маштао да буде спортиста, а касније да постане најбољи играч света и добије два сина. Сада му је највећа жеља да остави нешто иза себе, као и да своје наследнике Максима (8,5) и Федора (6,5) изведе на прави пут и припреми за све што их чека у животу.
Председник општине Нови Београд и кандидат за градоначелника престонице у великој исповести за Хит прича о свом одрастању, почецима блиставе спортске каријере, али и о ономе што себично чува од јавности – о свом приватом животу.

Живот у Павиљонима

– Одрастао сам у једној просечној југословенској породици. Мајка ми је била просветни радник, отац здравствени дефектолог, сада су обоје у пензији. Детињство сам провео у Павиљонима, у крају који је после Другог светског рата први изграђен на Новом Београду. Ту сам ишао у школу и играо се у нашем парку, а осамдесетих година у близини је изграђен и спотрски центар „11. април“ са базеном – каже Шапић који није ни сањао да ће ватерполо обележити његов живот:
– У детињству ми је лопта била примарна, можда чак и једина играчка. Нисам волео да се играм рата и сличних игрица. Највише сам волео фудбал и кошарку, јер су нам ти спортови били најдоступнији. Ватерполо испред куће могу да играју ови који живе на мору. Они само изађу испред куће и уђу у воду.
Александрови родитељи Славојка и Милош били су строги и очекивали су петице у ђачкој књижици.
– Волео сам да учим оно што ме је занимало: углавном природне науке. Више историју и географију, а мање математику, физику, биологију… И читавог живота ми је интересовање ишло у том правцу. Никада нисам имао проблем са учењем; нешто сам учио јер сам морао, а нешто јер ми је било занимљиво. Родитељи су били строги и очекивали су од мене да будем одличан ђак. Према мени су били доста строжији него према млађем брату. Ја сам увек морам да будем одличан ђак, а он није. Мени су постављали доста високе стандарде.

Први тренинг

Са ватерполом се први пут сусрео пред полазак у основну школу.
– Када сам први пут отишао на базен, нисам знао ни да пливам. Отац ме је уписао на ватерполо и врло брзо сам се тамо издвојио од своје генерације. Од петог разреда основне школе почео сам све то да волим и гледам на другачији начин. До тада сам мало ишао на тренинге, па мало нисам, па су ме притискали родитељи… Али, већ са 10,11 година, ватерполо је постао моја страст. И од тада више нико није морао да ме тера на тренинг – прича Александар, који је одмалена сањао да буде успешан спортиста, али фудбалер:
– Обожавао сам фудбал. Нисам био лош у том спорту, јер сам имао добру моторику, али питање је да ли би у фудбалу постигао приближне резултате као у ватерполу. Мислим да сам га играо довољно добро да сам могао да га тренирам, а све даље што бих рекао звучало би нескромно. Фудбал сам у почетку волео више од ватерпола. Углавном те спортове у води воле деца која одрастају у медитеранским земљама, на мору, јер су им доступни. Глупо је да ја који сам рођен у Павиљонима причам како сам одувек волео ватерполо. Ми бисмо када изађемо из куће играли фудбал или кошарку.
Када је схватио колико му ватерполо добро иде, везао се за тај спорт.
– Као дечак сам много више волео фудбал, али мислим да ме је у ватерполу задржало то што сам одмах показао да сам мало изнад своје генерације. Да сам био просечан у ватерполу, не би ме то мотивисало и вероватно се не бих ни задржао у том спорту. Није на почетку то била нека љубав, касније је тек постала. Код нас у кући није постојала нека традиција везана за ватерполо или уопште за бављење спортом – каже наш саговорник, који је кренуо на ватерполо на очев наговор:
– Отац ме је уписао, јер нам је базен био близу куће. Чинило му се да је то добро за мене због развоја, раста… Зашто се њему баш ватерполо учинио добрим за мене, ни он не зна. Разговарали смо о томе и рекао ми је: „Па, ето, тако ми се чинило…“. Каже да је он још тада видео како се ја у води боље сналазим од других, али то ми је мало танка прича. То добро сад звучи.

Основна школа

Основну школу „Жикица Јовановић Шпанац“ (данас се зове „Надежда Петровић“) памти по дружењу, девојчицама и понекој тучи у школском дворишту.
– Нисам био неко око кога су се деца окупљала. Увек сам имао неку своју идеју и играња и одрастања. Нисам био поводљив и никад нисам побегао са часа. Нисам никад учествовао ни у оним групним тучама, ја се побијем кад ја хоћу. Најчешће смо се свађали у току игре, фудбала или због девојчице… Мој живот је била школа, тај парк где сам проводио пуно времена, тренинг, код бабе и деде у блоку 70, тамо сам имао неко друштво, углавном сам био на Новом Београду – прича Шапић и додаје да он у том периоду девојчицама није био занимљив:
– Занимале су ме девојчице, а и сада ме занимају, само мало старије (смех…). Ја њима нисам био претерано занимљив. Нисам био неко кога су заобилазиле, далеко од тога, али нисам био од оних популарних дечака у одељењу или у крају. Наравно да су ме и девојчице занимале, као и сваког дечака у тим годинама. Био сам стидљив. Оне су морале мени да прилазе, ал баш и нису.

Одувек је био својеглав, а сада те особине примећује код синова:
– Ако ме је нешто у детињству издвајало од остале деце то је била моја одлучност када нешто зацртам. Био сам тврдоглав и морао си да ми објасниш зашто нешто треба да се уради. Морао сам ја да препознам разлог. Данас мени мој син каже: „Добро, реци ми који је смисао тога“. Е, онда ми све буде јасно. Тако сам и ја као дете морао да нађем смисао, шта год то значило.

Професионана каријера

У први тим ушао је већ са 14 година. Школа ми је већ постала потпуно подређена спорту и тренинзима, али нису сви имали за то разумевања.
– Девета гимназија ми је била преко пута куће, али тамо нису имали разумевања за изостанке са часова. У то време сам двапут дневно ишао на Бањицу да тренирам и била је процена да нећу моћи то да ускладим са школом. Зато сам уписао средњу туристичку, јер сам могао да идем ванредно и ипак су излазили у сусрет више него остали. То је била изразито женска школа, у одељењу је било нас тројица, четворица дечака и све остало девојчице. Ишао сам једну годину редовно, па сам онда прешао на ванредно и отишао за Бечеј. Када сам имао 14 година почео сам да добијам стипендију и тада сам већ донео одлуку да ћу да се бавим ватерполом – каже Александар, који је и на факултету имао проблем због изостанака:
– Када сам ’96. године уписивао ДИФ, није постојао државни факултет који излази у сусрет професионалним спортистима. Напустио сам ДИФ јер нису хтели да ми овере семестар, иако сам те године играо на Олимпијским играма у Атлатни! И онда када слушам ове генијалце: „Аааа, завршио приватни факутет“. Могао сам да не завршим ниједан… Приватни факултети су нама спортистима излазили у сусрет, да можемо да студирамо и полажемо испите, а да не морамо да долазимо на предавања. Државни факултети су имали нулту толеранцију за професионане спортисте.

Љубавни живот

У животу није имао пуно веза, а први пут се оженио 2005. године Иваном.
– Ја се не стидим своје прошлости. Моја бивша супруга и ја смо се растали без ружних речи. Били смо четири године у браку, ја сам у то време играо у иностранству. Не верујем да је даљина била разлог развода. Даљина може мало да вам компликује везу, али не може да буде кључни разлог за растанак. Да смо били једно за друго, остали бисмо заједно – каже Шапић, који је веома шкрт на речима када је у питању љубав са другом супругом Милицом. Није желео чак ни да нам каже како су се упознали:
– Поприлично сам љубоморан на те неке наше интимне моменте, па не бих ни да их делим са другима. Оног момента када оголите себе потпуно, шта вам онда остане? На крају крајева, морам да имам одговорност и према својој деци. Они су данас мали, а можда једног дана када буду пунолетни, можда уопште неће желети да је неко говорио о њиховом приватном животу. Супрузи често умем да кажем: мораш да поштујеш дете, колико год да има година, куцни му када му улазиш у собу. Тако ће он да се научи. Можда они неће желети да се баве јавним послом. Можда неће желети да њихово детињство буде изложено јавности и зато ја своју породицу чувам.

Изазови родитељства

Занимљиво је да је одувек знао да ће имати два сина.
– Када сам упознао супругу, одмах сам јој рекао да ћу сигурно имати сва сина. Питала ме је „Како ти то знаш“, рекао сам јој да једноставно знам. И заиста сам касније добио два наследника. И још неке ствари сам јој тако унапред рекао, па су се обистилиле. Нисам ја видовит, него једноставно тако пројектујем неке ствари – каже Шапић и додаје да даје све од себе да децу изведе на прави пут:
– У овим временима уопште није лако васпитавати децу и зато се људи и не одлучују на велики број деце. Некада је све то ипак било једноставније. Када сам био мали и изађем напоље, мама и тата нису ни размишљали да нешто може да ми се деси. Ви данас не можете нигде дете да пустите. Да не причам о искушењима; од друштвених мрежа, па преко интернета до дроге, насиља…
О трећем детету не размишља, јер сматра да са овим темпом живота не би могао довољно да му се посвети:
– Када сте родитељ, није довољно само да волите дете, јер љубав некад зна да буде и последица чистог себичлука. Теби је лепо њега да волиш, али ти имаш обавезу и да њега спремиш за живот. Да он једног дана може сам да решава све изазове које живот носи. Е, зато није лако данас имати много деце. Ја се стварно дивим људима који имају више деце. То је за сваку похвалу. Нажалост, због посла којим се бавим, нисам сигуран да би могао трећем детету да се посветим на један исправан начин. Не бих себи никада опростио да оманем, када су деца у питању. Трудим се да дам најбоље од себе, а да ли ће то бити довољно, видећемо.
Шапић тврди да никада није ни сањао да се бави политиком, али да је ушао у све то да би нешто оставио иза себе и своје потомке учинио поносним:
– У животу сам остварио све што сам желео. Сањао сам да будем најбољи играч на свету и то сам био барем један дан, а можда и два (осмех). Нисам сањао да се бавим политиком. Моји снови су да од своје деце направим добре људе, способне за живот и да друштву нешто оставим иза себе. Да сутра моји потомци буду поносни.

Досадан живот

Александар Шапић се доста разликује од својих колега политичара. Ретко се појављује у јавности, не слика се са породицом и кучетом по савету маркетиншких стручњака, а у ретким приликама изађе у неки ресторан.
– Последњих 10, 12 година уопште не излазим, осим понекад у ресторан. Трудим се да у свему будем умерен. Успео сам да задржим дисциплину из спорта, тако да код мене нема претераног опуштања. Оног момента када се скроз опустите у животу, то значи да сте на сигурном путу пропасти. Зато ја себе стално ограничавам – искрен је политичар, који упркос густом распореду обавеза успева да се посвети и рекреацији:
– Трчим или одрадим тренинг у теретани, одржавам физичку активност. Довољно спавам, не остајем до касно. Имам неке своје ритуале, рецимо, волим увече да шетам. Не идем по ноћним клубовима, јер немам потребу за тим. Не конзумирам алкохол, ту и тамо понекад попијем чашу вина уз јело. Можда је мој живот помало и досадан, али ја га баш таквог волим.

Вежбао сам плес да се не бих обрукао

Шапић је 2014. године учествовао у емисији „Плес са звездама“ која је била хуманитарног карактера.
– То је било једно велико и непоновљиво искуство, јер га никада више не бих поновио. Главни мотив мог учешћа била је фондација „Буди хуман“, која је у то време основана. У тој емисији је прорадила моја такмичарска црта. Нисам могао да допустим да се брукам, тако да сам стварно вежбао колико год сам могао. Никад у животу нисам плесао пре тога, а ни после тога – прича председник општине Нови Београд.

Нисам се спремао за улогу Гангуле

Александар каже да је данас поносан због улоге Гангуле у култном филму „Кад порастем бићу кенгур“:
– Моја је велика срећа што сам се појавио у једном од филмова који су обележили нашу кинематографију. Ја сам лику Гангуле дао оно што сам знао и умео у том моменту. Нисам се спремао за улогу, прочитао сам сценарио и пристао. Редитељ Раша Андрић знао је да не могу много пута да понављам, јер ће бити све горе и горе.

Извор: Информер