Шапић за Српску економију: Морамо да знамо шта хоћемо

На Новом Београду се налазе најбоље, најснажније, најуспешније не само српске, него и иностране компаније које послују у Србији. Нови Београд је најразвијенија општина у Србији. Нови Београд је локомотива Београда. Нови Београд је „српски Менхетн“. И то све наравно да није само моја заслуга, али сам сигурно и ја као председник општине у протеклих шест-седам година дао неки свој скроман допринос, да данас Нови Београд изгледа, тако како изгледа. Констатује Александар Шапић, први човек Новог Београда у интервјуу за Српску економију.

„Оног момента када је изграђен пре 50 година, неки паметни људи су инфраструктурно Нови Београд одлично пројектовали, а након 2000. године доживео је експанзију. Не постоји ниједна озбиљна фирма која нема своју централу у Новом Београду, пре свега зато што је Нови Београд урбанистички, географски, са саобраћајном комуникацијом и мостовима, сигурно пословни центар Београда. И уз дужно поштовање свих београдских општина, али Нови Београд има највише параметара европског и светског квалитета живота“, наводи Шапић.

Ипак, не желите да покупите славу за такав статус ваше општине?

Могуће да сам превише скроман, али Нови Београд би био сличан и да нисам ја био на његовом челу. И то отворено кажем, без икаквог лажног хвалисања, пошто сам слушао председнике општина пре мене како су они градили Нови Београд, а градили су га колико сам ја градио Скадар на Бојани. А ја то нећу да радим. То није фер. Несрећа Новог Београда је што преко 95 одсто свих наших прихода одлази у градску касу, а онда они одлучују колико ће нама да врате. То се сведе на само 0.6 одсто целог градског буџета. Незапосленост у Новом Београду је данас пет одсто. У Новом Београду живи све више оних милионера када се прави листа најбогатијих пореских обвезника у Србији. А и они који не живе, готово сви раде у Новом Београду, тако да овде проводе више времена него на својим општинама где само преспавају. Нови Београд је, дакле, кичма развоја Београда, али и Србије.

Одлучили сте да проширите ваш политички капацитет са локалног на национални ниво. Формирали сте Српски патриотски савез (СПАС) одмах након београдских избора. Који су то кључни путокази или смернице које ћете из новобеоградских искустава преточити у политички и у економски програм странке?

Мислим да сам успео да направим непосредну комуникацију са грађанима кроз систем. Ми нисмо досађивали грађанима, већ смо им омогућили да лако приђу својој општини и максимално испоштовали све њихове предлоге, idеје, примедбе. Дали смо им опцију да они сами, индиректно, колико сами желе, учествују у креирању општинске политике. Нисмо ишли у крајности да их питамо где ће да буде која клупа у парку, јер немају они времена да се тиме баве, али смо све учинили да добију квалитетни инformацију, да се укључе у цео процес одлучивања, ако хоћете и из оног најличињег интереса за свој крај. Направили смо, дакле, систем, који је спроводив, посебно кроз београдске општине, али и кроз целу Србију да се једноставно приђе грађанима на начин да не доживљавају локалну самоуправу – као “оне тамо”. А за то је потребно систем, јер када слушамо неке градоначелнике и председнике општина онда је јасно да се њихова политика своди само на “пијење кафе” са грађанима, која се претвори у чист маркетинг. Мој циљ је да грађани администрацију доживе као саставни део себе, а не неке политике. И мислим да сам успео да политику избацим из дневних проблема грађана.

Како вама из угла председника општине изгледа привредна слика Србије?

Један од наших главних слогана је да држава мора да се окрене себи и свом народ. Поштујући и странце, што да не. Мени је, међутим, – не зато што имам нешто против њих, нарочито ако долазе овде да нешто уложе – неприхватљиво и не могу да разумем да је у Србији лакше странцу да инвестира него некоме ко је одавде. Али ако овде неки наш привредник инвестира одмах се нађу они који кажу: „Па, да, ови наши су тајкуни“. А ови странци? Да ли за њих знамо да ли су тајкуни? Значи ли то: боље немачки тајкун него српски тајкун? Е, па није тако. Мени је увек бољи српски тајкун који овде има неки капитал, који овде живи, а не само зарађује. И морамо коначно да рашчистимо те приче са тајкунима. Онај ко није у затвору или није процесуиран, није тајкун. Пошто таквих нема, онда дај једном за свагда да завршимо причу о тајкунима. Хајде да користимо искуства из света, из Русије на коју се стално позивамо. Па Путин када је дошао на власт, две године је после тога позвао тајкуне, дао им је правила понашања, и више нису били тајкуни. Постали су “привредници” који помажу Русији да подигне државу и помаже својим људима. Ја сам за тај модел. А ако не могу наши привредници, онда бих тек позвао странце. То би била моја прва економска мера коју бих спровео када бих за њу добио прилику. Субвенционисање странаца је у реду, али који је наш интерес од субвенционисања. Не може да нам буде једини интерес од страних инвеститора плаћање пореза и доприноса. Мора ту да постоје још неки услови, минимална плата за раднике, итд. Дакле, прво окретање нашим ресурсима, а тек онда шанса за странце. Долазили су овде разни странци, искористили све бенифиције и одлазили на неку другу дестинацију. А често се наши велики привредници жале како им држава не да шансу да инвестирају у Србију. Дао бих прво њима прилику.

Да ли је то нека врста вашег економског патриотизма?  

Намерно сам у назив странке ставио одредницу „патриотска“ зато што је то термин који – да је среће – не би требало да се користи, него да се подразумева. А у нашој несрећној, новијој историји патриотизам је отишао у другу крајност. Да чак кад кажеш патриотизам – он добија неке друге примесе, доживљај шовинизма, екстремног или милитарног национализма. Зашто? Зато што су тај термин користили људи који га не заслужују. Волео бих да патриотизму вратим оно што му припада, а то је љубав према својој земљи и свом народу, без обзира на то да ли сам се увек са његовим избором слагао или не.

У којој мери је то „политичка филозофија“ из базена?

Не могу да idем против својих спортских принципа и idеала или против понашања које има фер-плеј у себи. Више је то део кућног васпитања. Све сам свеснији одговорности због позиције на којој се налазим и зато ми је увек нејасно како појединци на политичкој сцени олако изговарају неке речи и како се понашају. Мисле да је у политици све дозвољено. Није, међутим, све у политици дозвољено. Једноставно, ако се бавите било којим јавним послом онда вам није све дозвољено. Глумцу, рецимо, нешто може да се толерише кроз уметност, спортисти кроз адреналин, али човек који се бави политиком не сме ни у чему да пређе границу пристојности зато што то може да има негативне и далекосежне последице по цело друштво. Само политичари директно и непосредно могу да утичу на промене у друштву, али поједини никако да схвате колика је то одговорност. И да они први треба да покажу љубав према земљи, свом народу, свом ближњем, чак и ако се са нечим не слажу. И зато ја никог у политици не вређам. Можемо да се не слажемо у економији или било чему другом, али зашто бих доносио вредносне судове о некоме. Или се све своди на то: ја хоћу на твоје место а онда не питам колика је цена. На крају крајева, чули смо када политичари тврде да је у кампањи све дозвољено. Ја мислим да није.

Колики је ваш утицај у Београду, пошто сте ушли у градски парламент?

Наш утицај се своди само на скупштински рад. Трудимо се да се понашамо принципијелно према власти и њиховим idејама: оно што је по нама добро подржаћемо, а оно што није – нећемо. Да ли ћемо имати неки утицај, зависиће управо од скупштинске већине.

Тај трећи политички пут који нудите је практично многима још недефинисан…

Како? Кристално јасно је дефинисан. Не знам шта није јасно?  Рецимо једна од ствари политике СПАС-а,када би били у позицији власти у држави,да би отворили јавну расправу о прављењу једне дугорочне националне стратегије државе Србије у коју би се укључиле све парламентарне странке и озбиљни друштвени фактори.

Шта то подразумева? И на чему бисте ви посебно инсистирали у тој стратегији?

Хајде да кренемо од основних ствари око којих се сви слажу. То сам планирао и у Београду да сам постао градоначелник. И метро је конкретан пример како не треба. Зашто? Боље да смо потрошили десет година у расправу о студији изводљивости и где мора и треба да idе метро, у коју ће осим политичара да буду укључени и саобраћајни стручњаци, а онда да је спроведу они који добију прилику да буду на власти. Овако смо изгубили 10 година. Пет година је трасу за метро правила прошла власт, а сада је пет година прави ова власт. А шта ако се промени власт? Опет ћемо да изгубимо пет година на нову трасу метроа. Који је стратешки развој Београда? Где је пољоприведна, а где привредна зона? Да ли овде треба мост или не, а нико не схвата да због процедуре, рецимо за изградњу моста, пре него што забодете први ашов, мора да прође најмање пет година. Е то морамо да урадимо и за Србију. Да знамо шта хоћемо.

За шта се ви залажете?

Нема ту великих дилема. Да ли нам је свима национални интерес да подигнемо наталитет? Јесте. Да ли нам је интерес да нас више не бомардују? Па јесте, само да вidимо како ћемо то да остваримо, јер смо била једна од ретких земаља у историји човечанства, која је ушла у рат са пола света, док је друга половина окретала главу. То је незапамћено. Није тема да ли је то био злочин, наравно да јесте, али како смо ми дошли у ситуацију да нас најјача војна сила бомбардује, а друга најјача војна сила на свету, баш тада везује пертле. У нормалном парламентарном друштву сви морају да дигну руку за неке опште интересе и циљеве. Србији је потреба другачија политичка култура. Е то је политика Српског патриотског савеза. Други је проблем што она није карактеристична за нашу политичку сцену и што је овде проблем: ако се против некога, онда морате да будете против њега у свему. Сликовито говорећи, ако неко с ким политички нисте сагласни, да храну бескућнику на улици, ви онда морате да тврдите да је та храна отровна. Недопустиво. Мој став је: ако радите нешто добро, онда имате моју подршку. А ако наше друштво није спремно за такву политику – онда ћу платити цену свог политичког деловања, али нећу да се променим.

Да ли је то ваш одговор онима који тврде да знају шта радите у Новом Београду, али не знају шта бисте радили у Србији?

А по чему знамо шта би урадило 90% других. Како знамо? Зато што причају шта би радили. Нама је данас јединица мере шта ће ко да уради на основу тога шта обећава. Па докле? Ја сам бар нешто урадио у Новом Београду, а ови што само причају нису ништа урадили ни у својој башти. Како онда знате за њих, а за мене не знате? Шта ме препоручује? Па сигурно више од оних који нису ништа урадили. Један сам од ретких који има природан процес у политици. Нисам из базена улетео на министарско место. Или из кладионице на место државног секретара. Па ја сам у политици девет година. Кренуо сам од најнижег нивоа власти, након завршене успешне спортске каријере. И то је исто као када бисте питали шта неког дечка од 19 година препоручује да игра за први тим? Па дошло време да игра за први тим. Има 19 година, али је пре тога тренирао 15 година. Није до тада пекао шљиве, па дошао преко ноћи на велики терен. Да ли ћу добити прилику да себе стварно презентујем на националном нивоу – е то не знам. Време ће показати. Ако сам на овом нивоу власти имао резултате који су мерљиви, зашто такве резултате не бих имао на националном нивоу. Шта онда друге препоручује више него мене? У супротном би у политици могли да буду само они који су били министри. А ако би ушли у генезу сваког министра рецимо данас, кључно питање би било, шта су били пре него што су ушли у владу. Исто је са неким пређашњим министрима. Шта је њих препоручило? Ако бисмо ушли у анализу политичара у последњих 30 година, бојим се да бих ја са својом биографијом био у „топ 5“ свих времена, по препоруци. Стога не знам да ли се мојим политичким конкурентима исплати да се бавимо овом темом из таквог угла.

Да нисте у политици и да сте у прилици да покренете неки бизнис, шта би то било?

Верујем да би било нешто везано за спорт зато што сам у томе био до пре 10 година. Никад се не зна. Бизнис може са твојим новцем да покрене и неко други. Имате спортисте који се баве грађевином, угоститељством или некретнинама а немају појма о томе, али су платили људима који се тиме баве.

Ви ватерполисти изгледа умете добро да пливате и ван базена?

Када сам престао да играм, био сам да не будем не скроман па кажем нешто друго, али барем у пет најјачих ватерполиста у свету. Без лажне скромности – у политици сам све заслужио. Нико ми ништа није поклонио. Чак и то место помоћника градоначелника сам заслужио јер сам 2005. године када сам био међу троје најбољих спортиста у Србији изашао и рекао да подржавам Бориса Тадића, па ме замрзело пола Србије. А ДС је тада била у опозицији. И то сам заслужио само као шансу, јер је помоћник градоначелника чисто техничко лице, а потпуно сам сигуран да не бих остао три и по године на том месту, да сам наносио штету градоначелнику или градској управи. Нису имали ниједан разлог да ме држе, уколико нису имали корист. И долазак на место председника општине Нови Београд исто сам заслужио. Нико ми га није поклонио. И други мандат сам добио када сам изашао са својим именом и презименом сам на изборе и победио. Па и странку ми нико није направио. Јесам од неких људи добио шансу, и то није мала ствар, али нико ми ништа није поклонио. Не знам дакле да ли смо се ми ватерполисти добро саншли, али ја сам сваку своју позицију крваво заслужио.

Били сте фајтер у води, изгледа желите да задржите тај имиџ и у политици?

Фајтер да, али желим у политици као и у базену да се боримо у оквиру правила. Кључно је поштовање свог политичког неистомишљеника, поштовање народа, медија, свега. Без обзира на то што они сами често мене не поштују, не желим, нити сматрам да имам право да ја то исто њима радим. Пре свега због одговорности коју носи политички живот. Чуо сам да је председник Вучић рекао, да када би се појединци понашали на улици као у политици, улица би им дала добру шамарчину. Слажем се. И кафана и улица имају своја правила. Ако седите са својом породицом, и неко дође да вас провоцира и вређа, ви сте тада спремни И физички да штитие своје. У јавном животу не можете тако да се понашате. Немате на то право. Зашто се у српској политици људи тако понашају, ако се тако не понашају на улици? А на улици су, знам их многе, мањи од маковог зрна. То је та политичка култура коју желим да променим. Желим да се борим на пристојан, културан, легитиман начин, да износимо своје мишљење, али нећемо да се мрзимо. Па пре ћу опростити неком свом Србину, него не знам, Холанђанину или Литванцу. Договор нам је потребан. Како је могуће да не моземо да се пре договоримо са својима, него са неким споља. А то је данас незамисливо. Па нема везе за кога је комшија гласао, ја морам пре са њим да се договорим, него са неким ко живи 1000 килиометара далеко од нас. То што неки прокламују другачије вредности од мене, то не значи да морамо да се мрзимо. Нећу и не смем да их мрзим. То сам у спорту научио. У игри у оквиру правила не смеш да изгубиш контролу, ако те неко удари преко воде, не смеш да вратиш, бићеш искључен. Мораш да му даш гол. Нико у базен није дошао да се бави боксом. Е, тако морамо да се понашамо и у политици.

Извор: Српска економија

Пише: Милош Николић

26. 9. 2018. године